Pećina

Upoznavanje

Miroslav je svoj citroen zaustavio na adresi do koje ga je dovela navigacija. Vadeći sa sobom kesu sa flašom vina, geolog je gledao u skromno, ali vrlo lepo dvorište. Na nešto manje od pola sata vožnje od voždovačkih višespratnica u kojima je on živeo, nalazila se prava mala zatvorena prirodna seoska sredina. Miroslav pomisli kako je ovaj momak ustvari takoreći došao u Beograd ali je sa sobom poneo svoj život sa Rtnja.

Na kapiji stoji poštansko sanduče sa prezimenom Gavrilović na njemu. Miroslav neuspešno povika više puta sa kapije, ali mu niko ne odgovori. Na kraju odluči da uđe u dvorište. Nekoliko pernatih primeraka sitne živine rastrča se po dvorištu kada geolog priđe kući. Na pragu ispred ulaza u kuću ležao je stari, tromi, dobro ugojeni pas. Iako je pas delovao druželjubivo i istovremeno lenjo da bilo kako odreaguje, svojim režanjem nije dozvolio Miroslavu da pokuca na vrata. Geolog istupi par koraka unazad i odluči da ponovo pozove domaćina. Kada je već pomislio da nikoga nema kod kuće i krenuo nazad ka kapiji, začu iza sebe glas

- Izvolite, tražite Stefana? Bila sam u bašti uza kuće pa vas nisam čula, ali mi se učinilo kao da neko zove Stefana. –

- Dobar dan, moje ime je Miroslav Radovanović, ja sam geolog iz Beograda, hteo bih o jednoj stvari da se konsultujem sa Stefanom. –

- Dobar dan, ja sam Ivana, Stefanova žena. Stefan je na poslu. Radi u Rakovici kao zavarivač. –

- Da li znate kako mogu da stupim u kontakt sa njim, želeo bih da porazgovaramo o jednoj vrlo bitnoj stvari. –

- Daću vam njegov broj mobilnog telefona pa ga vi pozovite. –

- Hvala Ivana, vrlo ste ljubazni. Doviđenja. –

*

Dug ponavljajući zvuk pozivanja odzvanjao je sa druge strane slušalice. Baš u trenutku kada je pozivalac hteo da odustane, sa druge strane se začuo glas koji je izgovarao „Halo".

Miroslav se predstavi čoveku koji mu se javio, objasni mu kako ga je našao i o čemu želi da razgovara sa njim, te se dogovore da se nađu na kafi kako bi se ispričali.

Iako isprva nepoverljiv i zbunjen iznenadnim interesovanjem nekoga za događaj od pre toliko godina, Stefan pristade da porazgovara sa Miroslavom.

Za to vreme Dušan je pokušavao da sazna bilo šta što bi pomoglo u slučaju, ali nije imao sreće. Takođe pokušavao je da izmoli i istraživanje pećine, ali ni u tome nije uspeo.

*

U mirnoj baštici voždovačkog kafića sede dva čoveka. Stariji od njih dvojice netremice gleda u svog sagovornika držeći čvrsto šolju sa toplim čajem obema rukama i ne progovara. Mlađi priča svoju priču i u pauzama otpija po gutljaj svog negaziranog soka od breskve. Priča ide ovako:

„U proleće 1987. kada sam imao 8 godina, išao sam sa društvom izvan sela ka pećini o kojoj mi je pričao deda. On je tvrdio da u pećini ima zlata i da je to zlato video njegov čukundeda kada se izgubio u pećini, a mi kao deca, poverovali i poželeli da to zlato prisvojimo. Pećina je bila nepristupačna i moja dva drugara koja su pošla sa mnom nisu smela da se penju za mnom kako bi pronašli ulaz u pećinu. Ja sam im rekao da su kukavice i da ću ja naći to blago pa će njima biti krivo zbog toga. Oni su ostali, a ja sam produžio. Ušao sam u pećinu i skliznuo kroz jedan procep. Dočekao sam se na kolenima. I dok sam trljao kolena da bol prestane i stresao sa sebe prašinu koju sam pritom pokupio, pogled mi je privukla jaka svetlost. Pogledao sam ispred sebe i video gomilu sa blagom. Na vrhu gomile nalazio se drveni presto na kom je sedeo neki vladar ili tako nešto. Na ramenu je imao orla, koji se okrenuo i poleteo ka meni. Kako bih izbegao sudar sa njim, podigao sam ruke ispred lica i osetio jak udarac s njegove strane. Završio sam na leđima i ispred pećine. Vrtelo mi se u glavi i pronašao me je jedan komšija, koji je tvrdio da su me danima tražili i da sam nestao još pre dva meseca. Bio je presrećan što sam živ. Ja nisam imao pojma o čemu se radilo"

Otpivši i poslednji gutljaj, Miroslav iskoristi da uskoči sa komentarom.

- U potpunosti te razumem. Sve mi to zvuči vrlo poznato.-

- Ja sam se, znate, posle nekoliko dana vratio u pećinu, i nekoliko puta posle toga, ali nikada više nisam uspeo da doživim isto. Bila je to još jedna obična pećina. I naravno niko mi nije verovao o onome što sam pričao, mada je tada ta priča obišla nekoliko novinskih kuća i radio emisija.-

- Da li vam se dešavalo i da sanjate to? –

- Ne, nije, zaista... kasnije sam otišao put posla, prvo za Bosnu, pa u Libiju sad sam u Rakovici, i ne pamtim kada sam poslednji put bio na Rtnju i onoj pećini. Nikad nisam ni čuo da se nekome slično desilo. –

- O, jeste budite sigurni da jeste. –

- Ja se izvinjavam, ispričao sam vam šta vas je zanimalo, ja sad stvarno moram da pođem. Vidim da vama ovo mnogo više znači nego meni. Želim vam sreću u otkrivanju ove misterije, koju sam ja rešio davno da ostavim za sobom. Doviđenja.-

- Doviđenja.-

*

- Dobar dan, treba mi Dušan Radovanović – kucao je neko na vratima.

- Ja sam Dušan. Izvolite – odgovarao je ugledavši vitku mladu devojku svetle loknaste kose kako stoji pred vratima.

- Katarina Jovanić, doktorant filozofskog fakulteta, odsek arheologija. Rekli su mi vama da se javim. –

- Oh, izvolite, sedite –

- Hvala vam. –

- Imate li nešto protiv na pređemo na ti –

- Ne, naravno, gospodine Radovanoviću –

- Molim te, zovi me Dušan. -