Pećina

Zlatni orao

Tamo gde put počinje da zavija, tamo gde priroda nadjačava civilizaciju, tamo gde prestaje govor, a počinje lavež i huk, tamo je Mića krenuo. Krenuo je svojoj rodnoj kući u napuštenom zaseoku.

Nekoliko kilometara od gradskog jezgra, sedamsto koraka od asfaltnog puta stajala je pusta kuća. Sama, oronula, zarasla u korov i trnje, odavno je izgubila sjaj i izgled kakav ju je krasio tokom prošlog veka na čijem je početku i sagrađena. Još je Mićin pradeda Radovan po okončanju Velikog rata sagradio ovaj kućerak za svoje najbliže.

Drveni plot, izmučen proteklim vremenom i vremenskim prilikama koji su bile nemilostive prema njemu, popustio je pod svojom težinom. Nije se poznavalo gde počinje, gde prestaje, gde je kapija.... Sve je izgledalo jadno i neugledno. Vrt i sve ostalo oko kuće više nije ličilo ni na šta. Bio je to jedan ružan prizor zarastao u korov i trnje, svedok prošlosti i zaboravljenih dana. Naslonivši lice na šake, Mića prizva sliku iz svog sećanja, ne želeći da gleda ovu pred sobom. Sa dlanovima na obrazima, pusti suzu i težak uzdah. Shvativši da učinjeno ne može vratiti, MIća odlučno krenu ka kući.

Rukama razgradi plot i jedan kolac zadrža u rukama dok ostale rasu po zemlji kao bisere sa pokidane ogrlice. Probijao se Mića kroz trnje i korov mašući onim kolcem koji je maločas iščupao. Došavši do praga, lupi nekoliko puta te se pred njim razbeža nekoliko zmija. Mića se samo osmehnu i rasklonivši paučinu otvori ulazna vrata. Unutra je sve i dalje bilo isto kao i poslednji put kada je dolazio da sahrani oca. Iste one stvari i nameštaj sa kojima je odrastao. Došavši do starog gramofona poželeo je da još jednom čuje onu divnu melodiju kojom ga je on u ranijim danima uveseljavao kad god je bio kod kuće, a njegovim roditeljima pružao trenutke opuštanja i sreće nakon teškog dana rada.

"Počnimo ljubav iz početka

od prvog zagrljaja tvog,

počnimo ljubav iz početka

od nežnog poljupca mog..."

Pomešanih osećanja sreće, tuge i nostalgije Mića prekinu divnu melodiju želeći da ostane pribran i koncentrisan kako bi mogao da nastavi ono što je započeo. Došao je u potrazi za odgovorima i neće se smiriti dok ne otkrije istinu.

Želeo je da vidi kuću i nakon što je to učinio bio je spreman da nastavi dalje. Bilo je vreme da se uputi u pećinu. Pri povratku ka izlaznim vratima, pažnju mu je privuklo nešto za šta je skoro siguran da nikada nije bilo tu. Na drvenoj polici na kojoj su stajale petrolej lampa, sveće, tamjan i kadionica, ugledao je malu drvenu ručno rađenu figuricu veličine ljudske pesnice. Čim je figuru uzeo u ruke odmah je znao šta ona predstavlja.

Oslikavala je pojavu koju je on kao mali video svojim očima, vladar koji sedi na prestolu sa orlom na ramenu. Mića je tada doživeo jedan od onih trenutaka koje retko ko ima prilike da iskusi. Imao je kratak bljesak prisećanja iz najranijeg detinjstva. Video je pred sobom drveni sanduk oivičen zlatom i na njemu su bila urezana slova izlivena zlatom. Tada još nije znao da čita stoga sada ne može da se seti šta je pisalo, samo se setio malog orla u uglu natpisa.

Mića je znao da je ovo sve nekako povezano i da ovu figuricu nije on napravio. Takođe je znao da ona figurica koju je sam kao dečak napravio i zbog koje je završio u pećini ima neke veze sa tim sandukom koji je kao mali video. Sve je ovo znao u svom srcu, ali su mu bili potrebni dokazi da to sve poveže.

Pretražio je celu kuću i tavan i okolne šupe, nigde nije bilo drvenog sanduka oivičenog zlatom. Shvatio je da je nešto takvo previše opasno držati na vidnom mestu. Mučio se da se seti gde ga je on kao mali video, ali je pretpostavio da ga je otac negde zakopao baš iz tog razloga, da ga još neko ne vidi. Krenuo je da pretura po očevim starim papirima ne bi li našao neki trag. Naposletku, nađe staru dedinu legitimaciju s kraja tridesetih godina prošlog veka, na čijem je omotu sa prednje strane bio utisnut orao, a sa zadnje ispisane reči:

"AKO JE NEŠTO PREVIŠE OČIGLEDNO ONDA GA NIKO NEĆE VIDETI"

Sam simbol orla, ali i reči sa zadnje strane ostaviše Miću u šoku i u njemu probudiše veliku radoznalost, te on strpa legitimaciju u džep i izađe iz kuće.

***

Došavši sebi Katarina je shvatila da je u bolnici, ali je ugledavši dva zabrinuta lica pored sebe odlučila da preskoči sva pitanja i da bude pozitivna. Sa osmehom na licu Katarina je zadovoljno gledala u Dušana i Milicu koji su sedeli pored bolničkog kreveta.

"Zdravo ludice moja lepa" reče Katarina pružajući ruku svojoj cimerki. Milica joj uhvati ruku i poljubi je.

"Kako se osećaš" zabrinuto je upita Dušan.

"Dobro sam. Nemojte da se brinete. Izvinite ako sam vas nasekirala" odgovori Katarina sa blagim osmehom.

"U redu je, neka si ti dobro. Iako bih te najradije pustio da se odmaraš, moram da znam šta ti se desilo i gde si bila" radoznalo reče Dušan.

"Uh, pa ne znam odakle bih krenula" mršteći se reče Katarina.

"Najbolje od početka" mangupski reče Dušan na šta Milica prevrnu očima, tako da ju je samo Katarina videla. Katarina se nasmeja i otpoče:

"Nakon što sam ti ostavila kopije i zatražila slobodan dan, vratila sam se u biblioteku da nastavim istraživanje. Kopala sam po raznim dokumentima i iznova i iznova prelistavala časopis Nesvakidašnje. Nisam nalazila neke nove tragove sve dok nisam naišla na jedan članak o vojnoj jedinici Zlatni Orao koja je bila aktivna između dva rata i koja je Kraljevini i kralju Aleksandru bila od velike pomoći tokom tih godina. Nisam uspela mnogo da saznam iz toga pa sam se kod bibliotekarke raspitala o tome i ona me je uputila u manastir Rakovica da potražim odgovore. Nakon što sam prošla onaj predivni prilaz manastiru ukrašen sa obe strane raznobojnim cvećem i prošla kapiju, u maloj prodavnici sveća sa leve strane od ulaza sam pitala za organizaciju Zlatni orao. Gospođa koja prodaje sveće, kalendare i brojanice mi je rekla da ne zna ništa o tome i da ne razume zašto su me uputili ovamo. Pogledala sam oko sebe i u moru izloženih knjiga i molitvenika ugledala sam nešto što me je uverilo da sam na pravom putu. Knjiga sjajnih braon korica sa žigom orla i motivima zlatnog veza. Ime autora je bilo P. Radovanović, a knjiga se zvala Tajna. Možda baš zbog ovoga, rekla sam ženi i platila knjigu. Sva radosna, skakutajući sam izašla iz prodavnice i sela na prvu slobodnu klupu pod jednim drvetom u manastirskom dvorištu. Bila sam nestrpljiva da vidim o čemu se radi. Na prvoj strani iza korica, stajalo je Ako je nešto previše očigledno onda ga niko neće videti . Ne mogu da vam opišem kakvo sam uzbuđenje osetila čitajući tu rečenicu. Nakon toga više se ničega ne sećam. Kao da sam zaspala nad knjigom i probudila se ovde u ovom krevetu." završavala je Katarina svoje izlaganje.

"Huh, kakva priča!" začuđeno uzviknu Milica.

"Moramo što pre ponovo u manastir" odlučno reče Dušan.

Nakon ovih reči bolničarka je zakucala na vrata i zamolila posetioce da ostave pacijenta da se odmara i da će je već sutra videti kada je i planirano da bude puštena iz bolnice.