Pećina

Ispitivanje

Topao majski dan osvanuo je nad Beogradom. Kucanje na vratima prekinulo je tišinu u kojoj je Miroslav uživao u svojoj kancelariji ispijajući jutarnju kafu.

- Napred –

- Dobar dan Miroslave, ne znam da li me se sećate...-

- Inspektor Jeftić –

- Da, tako je –

- Izvolite, inspektore, sedite. Hoćete li i vama da poručim jednu? Milka kuva izvanrednu kaficu.-

- Ne, u redu je, hvala. Hteo bih da porazgovaram sa vama –

- Da? Izvolite, o čemu se radi?-

- Radi se o dečaku koga smo pre nekoliko dana pronašli na Rudniku –

- Kakve ja veze imam s tim?-

- To vi meni recite, vi ste se raspitivali o njemu u bolnici-

- A ja sam to više onako sa naučne strane...-

- Miroslave, molim vas. Znamo sve. Znamo da ste se i vi kao dečak našli u istoj situaciji –

- U redu i šta sad hoćete od mene-

- Hoćemo da pođete sa mnom i da vi popričate sa dečakom, možda vama kaže nešto više s obzirom da ste proživeli slično, jer nama nije hteo da kaže ni reč, iako je bio vrlo pričljiv kad su ga našli na planini-

Narednog dana Miroslav je sedeo nasamo sa dečakom u jednoj prostoriji na tajnoj lokaciji izvan grada u prostorijama državne bezbednosti.

*

- Katarina, da li si spremna?- upitao je Dušan sa vrata kancelarije svoje nove koleginice.

- Da, Dušane, krećemo.-

Spakovavši sav neophodan pribor mladi dvojac arheologa krenuo je u svoju prvi avanturu.

-Na koju iskopinu danas idemo?- razdragano je pitala Katarina.

-Danas idemo u Narodnu biblioteku.-

-Nisam znala da tamo postoji neko arheološko nalazište?-

-Pa i ne postoji. Idemo da kopamo po starim dokumentama u arhivi.-

-Pff- namršteno je frknula Katarina.

-Nemoj biti razočarana, idemo u potragu za blagom.- kroz osmeh je izgovorio Dušan i pogledavši mlađu koleginicu, osmeh se ukaza i na njenom licu oteravši mrgudni izraz nezadovoljstva od malopre.

*

- Zdravo momče, ja sam čika Mića, možeš li mi reći svoje ime?-

Dečak je nemo gledao u pod.

- Znaš ono zbog čega si ovde, sve nas veoma zanima. Samo većinu zanima zbog onoga što si ti rekao ljudima koji su te pronašli, a mene zanima jer sam i sam kada sam bio tvojih godina doživeo slično i želim to sebi da razjasnim. Da pogađam, naleteo si na pećinu, sasvim slučajno i nešto te je privuklo da uđeš u nju. Kada si ušao izgledala je kao i svaka druga, obična pećina dok odjednom nisi primetio neku svetlost. Krenuo si ka njoj i naišao na gomilu zlata. Shvatio si da je to ta svetlost koja obasjava pećinu. Na gomili zlata sedeo je vladar na prestolu i na ramenu je imao pticu koja te je uplašila jer se okrenula ka tebi. Tako uplašen izjurio si napolje, ne shvativši da si u pećini bio mnogo duže nego što je to tebi delovalo-

Dečak je uzbuđen i zaintrigiran podigao glavu i pogledao Miću koji ga je gledao i čekao nekakvu reakciju.

- Da, tako je. Upravo tako. Kako znate sve to?-

- Znam, jer sam i sam doživeo slično. Zašto to ne želiš da ispričaš inspektoru Jeftiću?-

- Vama se onda nije desilo isto kao meni. Koliko dugo ste bili u pećini vi? Koja je sada godina čika Mićo?-

- Sada je 2013. godina. Ja sam bio odsutan nešto više od četiri meseca.-

- E vidite, zato ja ne smem ništa da pričam. Ja sam u pećinu ušao 1927. godine. A sami ste rekli koja je sada godina. A ja sam dečak kao i tada kakav sam bio. A i čovek u bolnici mi je rekao da ništa ne smem da pričam i da će sve biti u redu za nekoliko dana.-

- Koji čovek u bolnici? Inspektor Jeftić?-

- Ne, drugi čovek koji mi je bio u poseti dok sam bio u bolnici. Rekao mi je da nikome ne pričam šta se desilo i da će mi on pomoći. Rekao je da on čuva tajnu mnogo godina i da još uvek nije vreme da se ona otkrije i da samo ćutim i za nekoliko dana će on doći po mene. Jer ja nemam nikoga sada, ni kuću kojoj bih otišao. –

- Ali kako će te on odvesti. Sumnjam da će te ovi pustiti tako lako, a da im ništa ne kažeš. –

- Ništa vi ne brinite čika Mićo. –

*

- Jeste li uspeli šta gospodine Radovanoviću? Šta vam je dečak rekao?-

- Ništa. Nije želeo ni sa mnom da razgovara.-

Izbezumljeni Miroslav prikrivao je svoje trenutno osećanje i slagavši inspektora, zamoli da ga vrate u Beograd, žaleći što nije bio od pomoći.

Narednog jutra, ponovo je zvao Stefana Gavrilovića. Niko se nije javljao na telefon. Mića odluči da ode njegovoj kući. Tamo takođe nije bilo nikoga, ali i ničega. U komšiluku su mu rekli da su se Gavrilovići juče odselili.