Pećina

Nesvakidašnje

Katarina i Dušan već dva sata pretražuju sve tekstove u bazi Narodne biblioteke koji se odnose na pojmove pećina i blago. Do sada ništa konkretno nisu našli. Uglavnom avanturističke priče za decu.

-A kako bi bilo da probamo sa pojmom zlatni orao.- doseti se Katarina, premotavajući po glavi celu priču koju joj je Dušan ispričao prilikom dolaska i kada ju je uputio u to šta istražuju.

- Dobra ideja, hajde probaj.- zadovoljno je odgovorio Dušan gledajući Katarinu koja je predano već unosila traženi pojam u bazu.

I ovo ih je dovelo do ćorsokaka. Redom su ređali svaki pojam kojeg su mogli da se sete, a da je prisutan u priči koju je Dušan čuo od svog oca. Ništa nisu našli što bi im pomoglo u razjašnjavanju ove priče. Mrak je napolju već progutao grad.

- Hajdemo, dosta je za danas.- umorno je izgovarao Dušan pakujući svoje stvari.

- Idi ti. Ja ću ostati još malo. Vidimo se sutra.-

- Nemoj dugo, čeka nas i sutra dosta posla. Zdravo-

Katarina je duboko udahnula i smireno i polako dugo ispuštala dah. Restartovala je celokupnu bazu i pretragu krenula od početka kao da danas ništa u vezi toga nisu radili. Zaobilazeći kategorije kojima su danas pristupali, ona odluči da zadate pojmove traži u kategoriji natprirodno u kojoj je nabasala na jedan časopis „Nesvakidašnje", koji se već skoro sto godina bavi najneverovatnijim stvarima neshvatljivim i nezamislivim ljudskom umu. Olakšavajuća okolnost je bila što je prvih godina od kako postoji, dakle od 1927. izlazio na svaka tri meseca, da bi kasnije bio objavljivan jednom mesečno. Tokom II svetskog rata nije izašao nijedan broj, a za vreme SFRJ je izlazio jednom nedeljno, dok se od osamdesetih godina ponovo štampa samo jednom mesečno. Bilo kako bilo mnogo brojeva za pregledati. Srećom Narodna biblioteka ih je sve imala.

Katarina uze prva tri broja iz 1927. godine i krenu da lista. Iako privučena svakojakim bizarnostima koje su se dešavale stanovništvu sa ovih prostora, Katarina sputa svoju radoznalost i odluči da ne čita članak po članak već da se fokusira samo na temu koja je njoj i Dušanu prioritet danas. Tek u trećem broju, pronašla je priču o pećini koja guta ljude. Zaboravljajući na umor, Katarina je ne trepćući pročitala ovaj članak.

Pećina koja guta ljude, novembar 1927.

Planina Rudnik, kao razvođe više reka i mesto izvanrednih prirodnih karakteristika nosi sa sobom i određenu notu natprirodnog. Vekovima stanovnici ove planine prisustvuju različitim pojavama koje su njima neshvatiljive. Mnogi su doživeli ovde različita iskustva, ali nisu stigli o tome da posvedoče. Pored različitih svetlosnih znakova na nebu iznad Rudnika i zvukova koji često dopiru sa ove planine koji se kroz istoriju ponavljaju u usmenom predanju ljudi, u poslednje vreme sve se češće pominju deca koja nestaju u planini.

Kako neki meštani tvrde, za žitelje ovog kraja ovo nije nikakva novost, s obzirom da se kroz istoriju često dešavalo da deca kada su sa stokom nestanu u šumi. Ipak ova deca su se uvek vraćala svojim kućama, uglavnom posle nekoliko dana, nedelja, meseci. Roditelji su to pripisivali dečijem nestašluku i deca su često bila kažnjavana zbog tako dugog izostajanja iz svakodnevnih obaveza. Zbunjena deca, plašeći se roditelja, neretko su pominjala šta im se dešavalo, ali se ipak među stanovništvom širila priča da je decu progutala pećina i da zato dece nije bilo. Kako su se deca vraćala i gde su bila sve to vreme, ostaje narazjašnjeno.

Naša redakcija primila je pismo u kome se navodi da je nekoliko dečaka dok su skupljali žir po šumi nestalo u pećini koja guta ljude. Dečaci su ipak bezbedno izašli iz pećine u koju su propali, svi sem jednog. Njega niko više od tada nije video.

Dragi naši čitaoci, vaš omiljeni časopis Nesvakidašnje vam u sledećem broju donosi intervju sa dečacima koje je letos progutala pećina i koji su preživeli ovakav susret sa natprirodnim.

Pomislivši da bi joj ovo moglo koristiti Katarina je iskopirala ovu priču iz časopisa i odmah se bacila na potragu sledećeg broja. Taj broj ipak nije uspela da pronađe. Razočarana zbog tog neuspeha, ali i zadovoljna zbog delimičnog uspeha usled otkrivanja pećine koja guta ljude, napustila je biblioteku.

*

Tamna noć. Hladan vetar duva i fijuče, noseći lišće na sve strane. U daljini sevaju munje i glasan zvuk grmljavine stvara nelagodu. Trčećim korakom bežim sa kiše koja počinje sve jače da pada. Pećina je spas. Tu ću se sakriti od kiše. Utrčavam u pećinu i odjednom gubim oslonac pod nogama. Propadam....

Ne sačekavši još da se dočeka na noge u svom snu, Miroslav se trže i probudi sav mokar u svom krevetu. Pogleda pored sebe, Viki je mirno spavala, nije je probudio kada se trgao iz sna. Srce je ubrzano lupalo i mogao je da ga čuje u ušima. Dohvati malo vode sa stočića pored kreveta, te se malo umiri. Ipak sada više nije mogao da zaspi.

Miroslav je ležao u svom krevetu i kroz poluotvoren prozor slušao cvrkutanje ptica iz žbunja i sa krošnji drveća kojih je oko njegove zgrade bilo u velikom broju. Ovu divnu melodiju povremeno na trenutak je prekidao bučan zvuk prolazećeg automobila u mirnoj voždovačkoj ulici.

Izmučen prethodno sanjanim snom, Miroslav nije mogao da zaspi iako je napolju sunce tek započinjalo svoju borbu sa mrakom i još uvek nije uplelo svoje zlatne prste u gustu majsku noć. Ustao je oprezno i polako, ne želeći da probudi svoju Viki i otišao u dnevnu sobu.

Kako je bilo isuviše rano da bilo gde ide, a naročito na posao, Mića se dohvati svog laptopa kako bi mu ova spravica uz jutarnju kaficu pomogla da vreme do posla brže prođe. Otvorivši svoju elektronsku poštu u prijemnom sandučetu ga je sačekala poruka od nepoznatog pošiljaoca. Iako vrlo oprezan kod takvih poruka, Mića je ovu morao da otvori jer ga je delić poruke koji je mogao da vidi, veoma zainteresovao. U poruci je stajalo:

Poštovani g. Radovanoviću,

primetili smo da se u poslednje vreme raspitujete o nekim stvarima iz prošlosti koje se direktno tiču i vas. Ukoliko želite odgovore na pitanja koja vas toliko muče budite danas u 12h na Kalemegdanu. Pridružite mi se u partiji šaha na trećem stolu od česme, čekaću vas.

Čuvari tajne

Miroslav izbezumljeno pročita ovu poruku, naglo zatvori laptop i žurno istrča iz stana na vazduh koji mu je bio preko potreban, ostavljajući na stolu nepopijenu šoljicu kafe.

*

-Kolega, mislim da sam zaslužila da me častiš jednom kafom- smelo je izgovorila Katarina spuštajući kopirane stranice na sto ispred Dušana.

-Šta je ovo?- zbunjeno upita Dušan.

-To je članak iz 1927. objavljen u časopisu „Nesvakidašnje". Mislim da nam može biti od koristi u daljem istraživanju.

-Pa ovo je sjajno! Bravo Katarina! – reče Dušan skočivši iz stolice.