Kupljena

3

Odradila sam sve nove proračune i ostatak dana sam provela sa Houp i to bi bio jedan običan dan da nismo srele Martina.

- Gabi – nasmešio mi se.

- Martine.

- Ćao Houp kako si?

- Ja sam dobro, oporavila sam se – nasmešila mu se. Iako smo jedno vreme zajedno odgajali Houp on nije želeo da ga zove ocem, razumerla sam i zašto.

- Čuo sam, veoma mi je drago zbog toga. Gabi kako ti je majka?

- Dobro je – iako smo se razveli bez pompe nikad mu neću oprostiti što me je napustio kad mi je bilo najteže.

- Pa . . . kako si?

- Dobro sam, mi smo dobro.

- Ostale su tvoje neke stvari u mojoj kući, mislio sam da nije dobar trenutsk da ti ih dam onda.

- Verujem, pošalji mi ih.

- Ne, doneću ti ih neko veče, ako je to u redu.

- Da, samo me nazovi.

- Hoću.

- Zdravo Martine.

- Zdravo.

Dve godine braka i dve godine veze pre toga su se svele na ovo. Šta ti je život.

***

Današnji sastanak na poslu je prošao isto kao i jučerašnji, nakon sastanka odmah sam otišla kući, mogla bih da radim i na poslu ali iskreno bojim se da ostanem sama sa Nejtanom, tako je bilo cele nedelje.

Početkom naredne nedelje je već nastao problem, naš tajni projekat nije bio više tajni, procurile su informacije o podmornici i Nejtan je sazvao hitan sastanak, delovao je besno.

- Ovako će biti, ko god da je prodao informacije o podmornici ima tačno sat vremena da dođe u moju kancelariju i prizna mi, neće biti lako ali pokušaću da rešim problem – pogledao je nas petoro u prostoriji. Samo mi znamo o čemu se tačno radi.

- U suprotnom, preokrenuću vaše živote naglavačke i uništiću karijeru onome ko je učinio ovo – podigao je novine i u tom trenutku sam videla. On sumnja na mene, pa naravno ja sam ona koja je uzela njegov novac, veruje ovim ljudima ali ne i meni.

- Sat vremena – naglasio je i izašao napolje.

Niko nije rekao ni reč, svi su izašli osim mene, ja sam ostala poslednja.

Razmišljala sam nekoliko minuta da odem do njega i pokušam da odbranim sebe ali čemu? Ja nisam to uradila i neću se nikome izvinjavati zbog toga. Sakupim svoje stvari i odem kući.

***

- Mama neko zvoni!

- Evo.

Udubila sam se u brojke.

- Gabrijela Rossi – čujem svoje ime.

- To je moja ćerka – odgovorila je mama i krenem ka vratima.

- Da? – to su bili policajci.

- Morate da pođete sa nama.

- Gde? – ne dopada mi se ovo.

- U stanici na ispitivanje.

- Povodom? – pravim se blesava.

- Odavanja vladinih informacija.

- Razumem, samo da uzmem torbu.

- Sačekaćemo vas ovde.

- Gabrijela šta se dešava? – majka je zabrinuta.