Kupljena

6

Nešto nije u redu, u ovih nedelju dana nisam imala nijedan problem, na poslu teče sve fino, Houp je zdrava i kirija mog stana je smanjena. Neko je kupio zgradu od prethodnog vlasnika i svima prepolovio kirije, osim toga privatna škola u koju sam konkurisala za upis Houp je prihvatila moju ponudu, hej škola koja ima listu čekanja od godinu dana, rekli su mi da su se oslobodila dva mesta i da je Houp upala, nakon samo tri dana. Ne mogu da se načudim ovolikoj sreći, školarina jeste visoka ali sada mogu to da priuštim.

- Mama – ulazim u njenu sobu.

- Kako si? – prehlađena je.

- Nos mi je zapušen, grlo me boli, oči mi suze i imam glavobolju.

- Jesi li popila lekove?

- Jesam, još da počnu da deluju.

- Ja moram na posao, povešću Houp sa mnom ako ti nešto treba zovi me.

- Hoću dušo i izlazi iz sobe i tebe ću da razbolim.

- Evo idem.

Sakupim svoje stvari, uzmem Houp i krenem na posao.

- Ćao Una.

- Pa ko nam je to došao? – nasmešila je Houp i zagrlila je.

- Ćao.

- Treba mi usluga, moja majka je bolesna a ja moram na sastanak. Možeš li da je pripaziš?

- Naravno, uđi, gospodin Walker će kasniti.

- Ok, hvala ti. Dušo bićeš dobra?

- Hoću mama, ponela sam pribor za crtanje.

- Onda se vidimo kasnije.

Nataniel nije prisustvovao sastanku ali završili smo sve što je trebalo, mislim da više neće biti potrebe za svakodnevnim sastancima jer će uskoro početi izgradnja.

Houp se sigurno unervozila, ovde sam već dva sata.

- Una? – ne vidim nigde ćerku.

- Gde je Houp?

- Ona je sa gospodinom Walkerom.

- Molim?

- Ja sam imala puno posla, on se ponudio da je pričuva a tvoja ćerka je odmah prihvatila, dopao joj se.

- Stvarno?

- Da.

- Onda idem po nju.

Zašto je dođavola uzeo Houp? Teško da je on čovek dobrog srca.

Uđem u njegovu kancelariju i ostanem zabezeknuta.

Nataniel Walker je sedeo na nekoj roze stolici, ispred njega se nalazio mali roze sto na kome se nalazi pribor za čaj i neke šerpice, pred njega na stolici je sedela neka lutka, sa njegove druge strane ogroman zeka a preko puta njega moja ćerka. On je telefonirao a Houp mu je lakirala nokte. Da li ja ovo sanjam?

- Ćao mama, zakasnila si za čaj, ali mogu ti skuvati drugi ako želiš – Houp se nasmešila a Nataniel je prekinuo razgovor.

- Hvala ali ne želim čaj.

- Upoznaj mog novog prijatelja Nataniela, on kaže da radite zajedno – nasmešila mu se.

- Poznajem Nataniela – kažem odsutno.

- Nataniel mi je kupio poklon, zapravo puno njih i da zahvalila sam se – rekla je važno.

U tom trenutku u kancelariju ulazi Natanielova bivše žena.

- Bože Nataniele, šta je ovo? – pitala je zabezeknuto. Tačno znam kako se oseća.

- Na šta ti liči?

- Liči mi na . . . i čije je to dete?

- Ovo je Houp – predstavio je.

- Ćao – Houp joj je mahnula.

- Šta to radiš? – rekla je kroz zube.

- Izvinjavam se Houp – nasmešio joj se i tada sam prvi put videla njegov osmeh. Zatim je ustao i krenuo ka Moniki i meni.

- Zauzet sam, izađi i zakaži sastanak – izgovorio je opasno tiho.

- Od kad ja moram da zakazujem?

- Oduvek, vrata – ponovio je.

- Mama piški mi se – Houp se oglasila.

- Mama! – Monika se okrenula ka meni, isekla me pogledom pa se okrenula ka Natanielu.

- Dao si ovoj ženi moju kancelariju i čuvaš njeno dete?

Osećam se loše.

- Houp idemo – krenula sam ka njoj ali Nataniel me uhvatio za ruku i zadržao u mestu.

- Neka koristi kupatilo u mojoj kancelariji, desna vrata – rekao mi je fino i pustio me.

- Mama brzo.

- Evo – požurim ka Houp i odvedem je u kupatilo.

Dok je Houp pišala čula sam nekoliko povišenih tonova i tresak vrata.

- Gotova sam – nasmešila mi se.

- U redu dušo.

***

- Sakupi svoje stvari – naredim joj.

- Ali želim da ostanem ovde.

- Houp.

- Meni ne smeta – Nataniel se ubacio.

- Imamo obaveze, Houp?

- U redu mama.

Ostavim je da sakuplja bojice i krenem ja Natanielu.

- Odakle ovo ovde?

- Iz prodavnice, šta misliš da je palo sa neba? – pitao je skoro pa meko.

- Odlično znaš šta sam pitala.

- Dete se dosađivalo.

- Dete nije tvoja stvar.

- Bila je u mojoj kompaniji, sve što je ovde je moje.

- Mama gotova sam.

- Idemo - pružim ruku Houp.

- Mama može li Nataniel da me poseti? Sada smo prijatelji.

Odakle pa sad ovo?

- Biće mi zadovoljstvo Houp, i samo da znaš ti si moja najbolja prijateljica – ponovo joj se nasmešio.

- Zaista? – začudila se.

- Da, nemam puno prijatelja.

- Ni ja – snuždila se i pogodila me.

- Pristajem da ti budem najbolje prijateljica – dodala je značajno.

- U tom slučaju ja sam tvoj najbolji prijatelj.

Ma šta je bre ovo?

- Houp sačekaj me kod Une.

- Napolju?

- Da.

- Ćao.

- Ćao mala.

- Šta to radiš? – izrebrim ga.

- Šta?

- Znaš ti odlično šta i prestani da mi se obraćaš kao idiotu.

- Ne mislim da si idiot.

- Onda se kloni moje ćerke.

- Nisam imao nikakve loše namere.

- Ne interesuje me, vi nećete biti prijatelji – ne želim ga u njenom životu.

- Zašto?

- Zato – ne želim da objašnjavam.

- Daj mi jedan dobar razlog zbog čega ne bih mogao da se družim sa devojčicom.

- Zato što ja tako kažem! Hvala ti što si pazio na nju ali to je sve – okrenem se i izađem.