BAD LOVE ; serbian version

Part 20.

Očekujem ustupne komentare 😉

Kada konačno stignemo pred poznatu, veliku kuću Justin hitro izadje iz automobila i ostavi me me sa svojim mislima u kojim ga ubijam.
Njegovo ponašanje je i previše iritantno i ne svatam svrhu za time da se ponaša kao totalni kreten što i jeste.
U hodniku je hladno i mračno pa brzo izuvam štikle i nastavljam do sobe. Ljuta sam.
Justin je opet celim putem ćutao i pojačavao radio na onim užasnim metal pesmama koje paraju uši.
Jedva dočekam topao tuš koji spremim i prepustim se. Moje je telo napeto i ne sluša me. Nedostaju mi dani kada sam se umela lako umiriti.
Verovatno toga više neće biti, razmišljam.

Telo umotavam o mekani peškir boje trule višnje. Možda ovako moja kosa izgleda još tamnije i svidja mi se. Udišem miris jagode i meda, sama se sebi divim.
Pogled mi luta po ogledalu. Svetlost u kupaoni nije jaka ali dovoljno obasjava moje rumene obraze. Koža mi je sveža i meka, kupka mi pomaže.

Majka je često govorila da se oblačim kao klošarka. Nisam je slušala i zadovoljno nosila široke muške majice.
Možda sam ih u zadnje vreme malo zapustila u zadnjem delu ormana no po kući će mi rado praviti društvo. Majica je duga i ima neki veoma čudan natpis pa se ni ne trudim da ga pročitam. Justinovi koraci već pola sata odzvanjaju dugačkim hodnikom i to me iritira. Dečko stvarno nema granice i zatičem ga kako šeta tamo vamo gledajući u ekran telefona.
Trudi se da me ignoriše u što većem luku i to radi tako što konstantno kucka nešto i pogled usmerava na tamni parket. Presvukao se u sivu trenerku i izgleda opuštenije u ovome.
„Oćeš se prestati ponašati kao šupak?”
Moji živci divljaju.

„Zašto? Kao da te briga. ”

„Justin, ponašaš se ko kreten u čemu je tvoj jebeni problem? ”
Ljutnja seva iz mene. Svatam da previše psujem i nisam zadovoljna time. Mogla bih si skratiti jezik.

„Moj problem? U čemu je tvoj problem? ”

„Ja nemam nikakvih problema Justin, pojasni mi se. ”

„Žašto bih se kvragu pravdao tebi? Odjebi i idi tamo besni,seci vene ili što već radiš. ”

Glas mu je bio pun otrova. Sav je izgledao kao besan pas koji bi me najradije rastrgao na hiljade komada. Ni ja nisam izgledala ništa bolje pretpostavljam.
Moje su pesnice bile stegnute i vilicu sam užasno jako stegnula i osetila bol.
Ne vredi se prepirati sa njim, pokušavala sam se smiriti ili bar olakšati pritisak u grudima od navale besa.
Kada sam konačno pustila korak uz stepenice, Justinovo telo mi je nestalo iz vida i jedino što se čulo bila je lomnjava pretpostavljam Pattinog posudja jer vaze je čuvala u svojoj sobi smanjujući mogućnost da će ih Justin razbiti.
Soba je bila u neredu. Uvek sam čistila kako bih se rešila stresa ili dosadne.
Dok sam menjala posteljinu kolutala sam očima na roze nijanse. Možda moj otac nikad neće prihvatiti činjenicu da nisam Elis koju pamti.
Ovih dana ću sigurno imati višak vremena pa ću ga možda potrošiti na kupovinu novih prostirki, kreča i nekih nebitnih sitnica. Sve u svemu sve što nije roze.
Kao mala imala sam mačku Rozi, bila je rasna persiska i njena se dlaka sijala. Rozi je volela da spava na mom krevetu što se mojoj majci nikako nije svidjalo.
Rozi je odrasla uz nas, lovila bi puno miševa no nije ih jela. Majka ju je zvala madam, zbog ženstvenosti koju je glumila.
Gospođica madam je jednog dana nestala i više je nismo našli. Tako sam izgubila svog prvog prijatelja koji mi uistinu nije bio prijatelj. Nisam verovala u prijateljstva sve do drugog razreda osnovne, a već u sedmom opet sam bila besna tinejdžerka.

Nije kao da nisam imala osobe koje bi provodile vreme sa mnom. Naprotiv, ljudi su me voleli u svom društvu i iz nekog razloga podržavali su moj rad.
U četvrtom razredu osnovne završila sam na opštinskom takmičenju iz matematike.
Na kom se nisam pojavila.

Mislim da bi to bio najbolji uspeh u mom usranom životu. Van škole bila sam druga osoba. Plašljiva i tiha. Krhka i nevina.
Ne volim ovu temu, i mrzim Justina zbog kojeg se prisećam svoje prošlosti. Majka mi je uvek govorila da je ostala prošlost sa razlogom no nisam je mogla zaboraviti. Ko bi?

Mislim da sam najveću količinu mira našla na terasi. Noć je bila prohladna ali mi je prijao vetar koji mi je mrsio kosu. Pogled sam vraćala u daljinu i gubila se u njoj. Kanada je veoma prometan grad.
Telefon koji mi je bio čvrsto stisnut u ruci zvao je moju majku koja je u ovo vreme na putu sa posla.
Javila se posle dva zvona.

„Ćao dušo. ” glas joj je bio topao i mio. Baš kakvog ga pamtim.

„Kako si? ” upitam je. Nisam bila jedna od osoba koja je volela bespotrebnu komunikaciju. Uvek sam sve svela na osnovno.

„Dobro sam, upravo idem ka autobuskoj, kako si mi ti? ”

„Prazno. ”

„Ellis, jesi pričala sa ocem o tome? O bože jesi sama doma? ”

„Ne, tu je kreten. Dobro sam ne brini.”
„Kreten? Misliš na Justina? O bože je l te on nervira? ”

„Rekoh ti da sam dobro, samo mi je dosadno pa sam nazvala. ”

„Dobro, nadam se da redovno ideš na terapije. ” prevrćem očima.

„Kako je na poslu? ” majka radi kao direktorov pomoćnik jedne veoma ugledne firme u Londonu. Plaća joj je minimalna ali se snalazi sa njom i ne žali se.

„Dobro, uskoro putujemo u Chikago. Volela bih da si ti tu. ”

Glas joj je tih i gubi se u magli. London je uvek hladan i kišovit. Možda sam ga zato toliko volela kao mala.

„I ja bih volela da sam sa tobom. ”

„Dobro dušo, idi odmori se pričat ćemo sutra. ”

Pozdravimo se i poklopim. Hladan zrak mi miluje lice i opuštam stegnute mišiće koji su tako napeti ispod odeće.
„Ell, možemo li razgovarati? ” Justin.