Arogantno savršenstvo #2

24. Poglavlje

Briana je bila utonula u zadovoljne snove kada je zvuk kucanja na vratima naglo vratio u stvarnost.

Zbunjeno je trepnula nekoliko puta da razbistri misli i razluči san od jave kada se zvuk kucanja začuo ponovo.

Da, definitivno je imala posjetu.

Pogledala je na sat, a onda se naglo sjetila da je Luka obećao posjetiti pa je požurila do vrata da mu se baci u naručje.

Samo što osoba sa druge strane vrata nije bio on, već lik koji već dugo vremena nije vidjela iako je skoro isti gledao svakoga jutra u ogledalu.

- "Vidi, vidi, došla si u posjetu da se prisjetiš šta si mogla da imaš, a sada to sve pripada meni." -
rekla je spuštajući ruku na zaobljeni stomak kako bi i gestom ali i glasom dala do znanja da joj je preotela sve.

Barbara je sa druge strane već bila pripremljena na takvu reakciju pa joj je bez burnih emocija prosto samo odgovorila u znak pozdrava.

-"I meni je drago da te vidim, sestro."

Na šta je Brianu na sekundu zbunila njena hladna reakcija, pa je pokušala ponovo da izmami neku reakciju tuge ili ljutnje,

-"Luka nije tu ako si došla da ga tražiš.
I samo da znaš, nikada ti se neće vratiti, on je samo moj."

Barbara je i dalje gledala pogledom koji nije odavo emocije, više je posmatrala kao da je proučava i pokušava da prozre u njen um.

Briana je bila potpuno zbunjena takvim njenim ponašanjem.
Smetala joj je činjenica što ne plače i ne tuguje jer je izgubila od nje, i jer joj je preotela sve što je imala, a onda je još više zbunila riječima

-"Ne treba mi on, ovdje sam došla jer trebam tebe.
Moramo da porazgovaramo."

Briana je još jednom ozbiljno odmjerila, a onda je samo slegla ramenima i rekla

-"Ne bih rekla da imamo o čemu."- a zatim krenula da joj zatvori vrata ispred nosa, ali u tome nije uspjela.

Barbara je očekivala takvu rekaciju pa je zadržala vrata i ozbiljnim pogledom joj dala do znanja da je se neće tek tako riješiti.

Na šta se njena sestra posmešljivo nasmijala, očito zabavljenja takvim razvojem situacije pa kratko dodala,

-"O pa onda izvoli. Da ne kažem baš, osjećaj se kao u svojoj kući.
Svakako nije baš preporučljivo za nas trudnice da dugo stojimo, ili vodimo razgovore na ulazu u kuću."

A zatim se sklonila sa vrata i pustila je da uđe.

****

Kažu da te život ubije samo jedan put,
ali to nije istina.
Čovjek može da umre više puta u jednom životu, može da izdrži toliko toga ali da ga na posletku pogubi samo jedna jedina riječ.
Da te slomi samo jedan pogled.
Da te ubije nečiji postupak više nego da ti usmjeri metak u grudi.

Barbaru je boljela sestrina hladnokrvnost, i potpuno odsustvo emocija na licu dok joj je u facu bacala sve ono što je bilo i trebalo biti njeno.

Začudo, najviše su je bolili njeni postupci. Njene riječi koje nisu odavale emociju čak i sada, kada je nakon toliko godina stala ispred nje.
Svrbili su je prsti da je zagrli iako je znala da joj taj zagrljaj nikada ne bi bio iskreno uzvraćen.

Obuzdavala se da ne počne da urala i plače drmusajući je za ramena i pitajući zašto ?
Zašto je toliko srećna što je preuzela sve njeno ?
Zašto je to uopšte željela ?
I zašto, ali zašto je toliko hladna onda kada bi trebalo da pokaže bar malo srama i tuge ?