U sobi su radili ventilatori mešajući vreo vazduh sa opojnim mirisom začina iz obližnjeg uličnog restorana. Tanane zavese su plesale na povetarcu otkrivajući jaku svetlost koja je igrala na jarko crvenom tepihu. U polutami sobe za velikim stolom sedeo je muškarac u kasnim dvadestim gledajući u monitor nervozno kucajući po tasturi. Ispod zelene majce ocrtavali su se snažni mišići nastali treninzima i napornim vežbanjem, podšišana tamna kosa pokrivala je deo jakog vrata na kojem je stajala tetovaža vuka. Talasasti pramenovi pokrivali su lepo oblikovanu glavu padajući po čelu i čineći ga mlađim, oči zeleno smeđe šetale su po slovima pokušavajući savladati bes. Dve godine u Afganistanu su učinile mnogo, crte lica su mu poprimile izraz osobe koja je spremna na sve, muškarca koji se nagledao i druge strane života koju su ovi ljudi živeli svaki dan. Tamne obrve, guste i skupljene otkrivale su nemoć koju je pokušavao prevazići svakog trenutka od kada je došao ovde. Idris Saba je jedan od retkih koji je jako mlad postao doktor Političkih nauka na Njujorškom Univerzitetu. Vrlo brzo je dobio poziv za posao pri Američkoj vladi u resoru mirovnih snaga po pitanju ljudskih prava. Imao je mnogo iskustva u zemljama Bliskog Istoka zahvaćenih ratom. Ogrezao u ratnim pričama i izveštajima sa enornim brojkama ljudskih žrtava više nije mogao povući liniju između života na slobodi i života koji je vodio poslednjih sedam godina. Bližila se trideseta a činilo mu se da ima mnogo više jer za njega je svaki proživljen minut bio kao godina. Odgurnu se rukama od sto i ustade...laganim korakom priđe prozoru i pogleda Kabul (glavni grad Afganistana), na ulicama je vrvelo od naroda. Bio je pijačni dan i mirno. U vazduhu se osećala stalna napetost jer neprijatelj je uvek mučki napadao. Divio se ovim ljudima koji su svaki trenutak slavili kao poklon od Boga jer su mogli udahnuti vreo vazduh, videti paletu boja šarene pijace i čuti sa džamije poziv za molitvu. Ulični prodavci su vikali sa pokretnih kolica nudeći bolani i pakauru (lokalne specijalitete). Na igralištu grupa dečaka igrala je lopte veselo trčkarajući i ozarenih lica vrištali za svaki postignut gol. Nisu obraćali pažnju što se oblak prašine dizao pri svakom šutu zaklanjajući pogled na posnu zemlju. Uživali su u igri kao da žive život na Engleskom dvoru. Njegove oči potamneše kada ugleda u masi ljudi takozvane gazde podvodače...išli su prema razigranim dečacima. Stisnu vilice i zažmuri. Ovde je definitivno bio pakao i malo parče raja...zemlja uništena od dugogodišnjeg ratovanja, multinacionalana, izmučena i osiromašena. Sva lepota se sastojala u predivnim prevojima Hindukuš planine, obale reke Kabul i svetilištima impozantnih džamija. Sastavljena od stanovništva raspoređenih po plemenskim zajednicima koje su decenijama ratovale između sebe. Duša ga je bolela jer je bio svedok teškog života napaćenog i osiramašenog naroda prinuđenog da živi pod vođstvom ratnih profitera, narko dilera, makroa i Talibana. Najviše kršenja ljudskih prava je bilo u ovoj zemlji, silovanja, ubistva, droge, prodaje belog roblja. Žene su bile građani drugog reda...pod Talibanskim zakonom uvedena je tortura koju ni jedan ljudski stvor nije mogao zamisliti. Iz kuće su izlazile u burkama, prekrivene i bez imena...ovisne od muževljeve volje ni obeležje nakon smrti nisu imale. Stravični ugovoreni brakovi između devojčica i muškaraca koji su bili od njih stariji i po pedeset godina. Prođe rukom kroz kosu i skloni pramenje pokušavajući da udahne vazduh, peklo ga je u grudima. Podiže ruke iznad glave zategnu ramena i snažna leđa, izvi se i napravi luk...visok i atletski građen bio je jedan od poželjnih mladoženja kod svojih koleginica i žena uopšte. Osmehnu se kada se seti plavih očiju svoje verenice i vrati se stolu u želji da joj pošalje mail. Za pola sata nestaje struje i neće doći do sledećeg dana, morao je požuriti sa pisanjem. Zamišljen i opušten ču da neko uđe u stan. Mladić vitak mačijeg hoda tiho uđe u sobu. Voleo je da ga iznenadi pokušavajući da se prišunja jer je Idrisa smatrao sjajnim vojnikom i ako nije učestvovao u ratnim dešavanjima. Nakašlja se i reče na engleskom.
-Ovog puta me nisi čuo...uspeo sam da ti se prišunjam. – Abdul zaškilji očima i osmehnu se ispod marame.
Nije se pomerio ne skidajući oči sa monitora, u polutami blesnu cev pištolja uperen u mladićeve grudi ispod radnog stola.
