-Zahir...daj loptu mlađem bratu!
Stajala je u sobi posmatrajući Idrisa i decu. Smešila se uživajući u slici koju je mogla gledati svaki dan sigurna da je stvarnost. Dugo vremena je imala more budeći se u znoju panično tražeći zagrljaj svog muža. Nije verovala u sreću jer ovo nije mogla zamisliti ni u najluđim snovima. Živeli su u Istanbulu kilometrima daleko od Afganistana koji je ostao u njenom srcu kao živa rana. Predivna zemlja sa ljudima koji su uživali i radovali se malim stvarima. Dobar obrok koji mogu podeliti sa prijateljima, dečiji smeh i vrela šolja čaja uz zavijenu cigaretu bilo je dovoljno da se osećaju dobro u svojoj koži. Sutra nije bilo važno, sutra je bilo u rukama Boga kome su se davno predali jer je on znao najbolje. Zahvalni za trenutak sreće noseći ga sa sobom kao najvrednije do sledećeg puta. Naučeni da je očekivanje zabluda koja ih je toliko puta kroz vreme izdala i činila nesrećnima, živeli su svaki sekund odmah ne ostavljajući ništa za sutra i zaboravljajući na juče. Vremenom je strah popuštao i počela je živeti punim plućima...shvatila je da svako ima svoj put i svoju sudbinu. Ceo život je zahvaljivala na onome što ima ne tražeći više, dobila je bajku. Uz njega je bila sigurna, on je bio njena ljubav i čovek o kome je samo mogla da mašta. Poseban i sa velikim srcem. Okrete se i pođe u prizemlje, začu telefon...Gulnaz. Javi se srećna što će čuti sestrin glas. Njihovi razgovori su bili dugi i nežni...deca su uvek bila tema. Pričala joj je o majci i dragim ljudima, život u Kabulu je postao podnošljiv i stvari su se menjale sporo ali na bolje. Dogovarale su se za skoro viđenje jer vreme za razgovor im se uvek činilo kao da je proletelo. Prekide vezu i izađe na terasu...Zahir joj potrča u zagrljaj. Uvek je u njenom naručju tražio utehu kada mu nešto nije po volji. Voleo je mlađeg brata ali više je uživao u društvu Merzah, sa njom je provodio vreme i uživao slušajući je kada čita iz školskih knjiga. Satima je sedeo strpljivo čekajući da završi domaće zadatke i odvoji vreme za igru. Elaja ga poljubi u kosu i nasmeši se mužu...gledao je i posle toliko vremena istim očima. Za njega je bila jedina, bez nje i dece nije mogao zamisliti život. Povukao se iz službe i zaposlio se kao savetnik u jednoj kompaniji u Istanbulu. Imao je planove da se presele u mirnije mesto kada deca završe školu. Nedostajala mu je širina i priroda, nedostajalo mu je vreme samo za njih dvoje. Radovao se kao dete kada bi roditelji dolazili u posetu, tih par dana su odlazili sami i uživali u svojoj ljubavi. Voleo je svim srcem i znao je kada zaćuti da je duhovi prošlosti uzmu za trenutak i odvedu na samo njoj poznato mesto. Čekao je da se vrati u tišini znajući da će mu pripasti celim svojim bićem. KRAJ
