-Gospođo Sirma, dobro podnosite hladnoću na 5 ispod nule? Zadivljen sam.
Ošinu ga pogledom i krenu ka ulazu u dvoranu...iskorači i blokira joj prolaz udaljen od nje na korak. Gledala ga je ravno u oči pokušavajući da otkrije njegovu nameru, iz njih se ništa nije mogla videti sem pritajenog besa. Oseti njegov vreo dah i ustuknu. Osetio je strah koji je uporno pokušavala sakriti, nije joj išlo u prilog da bude viđena sa njim sama na terasi. Skoro šapatom reče.
-Ne znam o čemu pričate gospodine, moram se vratiti...čeka me suprug!
Napravi korak ali je spreči, dohvati je za mišicu i privuče.
-Sirma...ovo je početak, srešćemo se još.
Prošlo je dva dana od prijema, sedeo je u kancelariji i sastavljao izveštaj pripremajući se za odlazak u Tripoli. Zapišta telefon i on pogleda poruku. Pozva sekretaricu i reče.
-Vanesa, pripremite mi fascikle za sastanak, dolazim za desetak minuta.
Ustade od stola i uđe u malo kupatilo, ispljuska se hladnom vodom i nasloni se rukama na umivaonik...Sirma...mislio je o njoj i oseti nalet divljeg besa.Steže pesnice i skupi oči posmatrajući svoj odraz u ogledalu. Mnogo toga je trebao saznati.
Ušao je u salu za konferacije, za stolom su sedela tri čoveka, jedan od njih je bio obaveštajac koji je držao severni deo Libije i donosio uinformacije o Vođama Isisa koji su delili na više frakcija u zavisnosti od vođa. Ostala dvojica su bili izveštači...seo je preko puta Marka i čekao da ostatak ekipe stigne. Sva priča je bila iza zatvorenih vrata. On kao predstavnik Unesca i čoveka zaduženog da izveštava sa terena morao je bio siguran u izvore informacija jer tamo gde ide njegova uloga je mogla biti shvaćena kao izdajnička. Do kraja dana će biti odlučeno da li je bezbedno ići u zemlju u kojoj su kolo vodile pobunjenička plemena...izašli su nakon par sati uz dogovor da će se svakako još jednom sastati. Idris se spusti liftom do garaže i sede u auto...uključi telefon i sačeka poruku. Osmehnu se i upali motor, išao je do paba da se nađe sa Džonom.
Izašla je iz vile u limuzini i uputila se u hotel „Sarovar Portico" udaljen na par kilometara od Aerodroma Indira Gandi u Delhiju. Uzbuđena i puna adrenalina čekala je dugo na informaciju koja joj je život značila. Prošla je trnovit i težak put, svaki korak koji je napravila bio je savršeno isplaniran jer osveta je grejala ranjeno srce. Za taj dan je živela kada će zadovoljenje biti samo njeno. Bila je čitav život neko drugi...bez imena, bez indentiteta i sa tim se pomirila. Čekala je kao lav u zasedi dugo godina. Sa smrću sestre se nikada nije pomirila, ona je bila još dete...nevino i nedužno. Stradala je samo zbog nekog ludaka koji je odlučio da glumi Boga. Toga dana je izgubila mnogo, izgubila je sve...Sirmu i njega. Preživela je zahvaljujući spremnosti lekara koji se borio do kraja da joj udahne život...rođeni brat njenog zeta, Gulnazinog muža. Operacija je trajala tri sata, uspeo je izvaditi sve gelere ali Sirmi nije bilo spasa, razneli su joj celu desnu stranu, imala je samo 13 god. Tog jutra su zajedno pošle do tržnice, kupile su svežeg povrće...devojčica je uživala gledajući bogate tezge željna svega.
-Idem kod Amerikanca, vraćam se kući večeras. Idi kući i odnesi majci da vam pripremi hranu.
-Hoću seko ali bi htela da pođeš sa mnom do prodavnice preko puta, mami je rođendan i želela bih da je obradujemo novom čadori (maramom koju nose žene).
Prešle su ulicu, ona je potrčala radosna što marama koju je izabrala nije prodata u tom momentu je sve odletelo u vazduh. Sećala se kao kroz maglu njegovog lica za koje je bila sigurna da je sanjala. Kasnije je čula da je ranjen u drugom bombaškom napadu, spašen je i odvežen u bazu. Vratio se u Ameriku...nije dozvolila da Džonu daju bilo kakvu informaciju o njoj. Za njega je bilo najbolje da ostane mrtva, moralo se završiti što pre jer posle bi bilo mnogo teže. Nikada ne bi bili srećni jer ona bi za njega bila omča oko vrata. Verovala je da je ovu priliku dao sam Bog da bi ih oboje spasio. Kada se oporavila jedini cilj joj je bio naći čoveka koji je tog dana pobio četrdesetoro, od toga sedmoro dece. Za to je živela, želela je da zverstva prestanu i Afganistan bude jedno lepo mesto za život, to je dugovala sestri i svim žrtvama bolesnih umova. Povezala se sa ljudima koji su želeli isto kao i ona, prihvatili su je kao Abdula i nakon par meseci je izašla iz Afganistana glumeći pratnju lokalnom makrou u prevozu devojaka za Delhi. Trebao joj je novac. Zahvaljajući znanju borilačke veštine niko ništa nije posumnjao. Vrlo brzo se izgubila u Prevoju Pakistanskih planina i sama stigla do Delhija. Našla je Kadira inspektora i ponudila da počisti đubre iz njegovog dvorišta...našao je Dipaka Bendirka. Za nju poslastica...mlad, diplomata, ljubitelj dečaka...korumpiran i podložan bahanalijama. „Zavela" je veliku zverku i ucenom da će sve izaći na videlo „pristala" na brak. Dan kada se venčavala nikada neće zaboraviti...disala je za njega, ljubila u mislima njegove oči, Idris je bio njen muž, njena ljubav. Sva bol koju je osećala nikada neće prestati, ona je jedina koja ju je vezivala za njega neraskidivim nitima. Bez njega ništa nije bilo isto, život nije imao smisla...za njega nije postojala zamena. Jedini način da nastavi dalje je bio Said Al Hamid ekstremni vođa grupe okorelih Talibana. Bilo je dovoljno da ga locira...za to joj je dobro došao Dipakov novac. Kada završi sa njim napokon će imati ono što nije ikada imala...slobodu. Planirala je ostati u Indiji kao bogata raspuštenica i raditi pri nekoj vladinoj humitarnoj organizaciji.
Gužva u ovo doba dana je bila normalna pojava...sedela je zavaljena u meko sedište i kroz zatamnjena stakla posmatrala prolaznike, strese se kada se seti njegovog pogleda i blizine. Posumnjao je gledajući njene usne...to je bilo prvo što je uklonila, jer lice je jedino koje se nikada ne zaboravlja. Morala je biti neko drugi kada je uzela Dipakovo prezime. Morala je biti žena sa izmišljenom prošlošću i drugom fotografijom u putovnici. Kadiru to nije predstavljalo nikakav problem...bila mu je važan izvor informacija a i veliki donator. Jedini svedok njenog stradanja su bili ožiljci od gelera na desnoj strani leđa i levoj butini. Našminkana i obučena po poslednjoj modi mogla je imati samo sličnosti sa Elajom...nikada neće biti siguran da li je ispred njega one noći bila Sirma ili ona. Jedini dokaz je uklonjen u prestižnoj klinici u Delhiji odmah po završetku „medenog meseca". Odmahnu glavom i namesti sari, morala ga je izbrisati iz glave, prošlo je dovoljno vremena...on je oženjen a ona „udata". Markova supruga je rekla ženi francuskog ambasadora one večeri na prijemu da je njegova supruga sprečena prisustvovati svečanosti. Zabolelo je do srca kada je čula „Suzan". Koliko god da je bolelo osetila je olakšanje, vratio se verenici i zaboravio...nastavio je tamo gde je stao, vratio se gde pripada. Ništa ih više nije vezivalo.
Auto se zaustavi ispred ulaza, momak pritrča i otvori vrata. Polako izađe iz auta i uputi se prema recepciji...službenik je pogleda i pozdravi naklonom, preko pulta pruži koverat i reče.
-Treći sprat, soba 112.
Čovek sa kojim je trebalo da se nađe je Hafiz...jedan od najboljih lovaca na glave. Sa stažom od deset godina i sa devizom „ko više plati". Strane je birao po boji novca i količini. Niko mu nije bio važan a još manje razlozi zbog čega je tražen, o „ukusima" nije hteo raspravljati. Lift se zaustavio na trećem spratu, pođe prema vratima i izvadi karticu iz koverte, provuče je i brava škljocnu. U sobi je bila tama, za trenutak je uhvati panika...a onda se oči naviknuše na tamu. Ugleda obrise muškarca koji pruži ruku i upali stonu lampu. Pretrnu od pogleda na njegovo lice, podsećao je na kojota sa sitnim zlobnim očima i izbačenim zubima. Naceri se i bez malo stida odmeri je pogledom zaustavljajući oči na njenim grudima, osmehnu se i pokaza rukom da sedne na stolicu preko puta njega. Na engleskom je pozdravi i iz džepa izvadi kovertu koju spusti na sto. Uzela je i pogleda unutrašnjost, izvrnu je na sto i fotografije kliznuše na glatku površinu. Gledala je u lice ubice svoje sestre i ljudi koji su stradali onog dana na tržnici u Kabulu. Na papiru je bila adresa i osoba koja će joj dati tačnu lokaciju. Čovek ustade i uze ček koji je izvadila iz tašne, naklonio se i tiho kao mačka izašao na vrata. Udahnula je duboko i zatvorila oči...mesto je bilo na Hindukuš planini. Mozak joj je grozničavo radio pokušavajući da smiri lupanje srca, Afganistan je bio opasna zona za nju ali želja za osvetom je bila jača.
Sneg je bio dubok toliko da su jedva konji uspevali držati korak napredujući polako preko opasnih prevoja...hladnoća je štipala lice ispod marame. Murat i Ahmed njeni prijatelji Kabulci su joj bili pratnja. Do sela je trebalo da stignu pre mraka. Srećom vreme im je išlo na ruku i zima u planinama je donosila mir i sedenje pored vatre. Oštro stenje je virilo ispod smetova i upućivalo da su blizu cilja, ispod prevoja je bila dolina sa trideset kuća, u jednoj od njih je bio čovek naznačen od strane Hafiza kao kontakt. Murat pokaza rukom i zaustavi konja, selo se pojavi ušaškano uz stenje, iz dimnjaka se vijorio dim i svetla iz lampi sijala iza malih prozora. Uđoše između kuća i Ahmed pokaza na jednu koja je bila na uzvišenju sa zidinama sa sve tri strane, bila je naslonjena na samu planinu. Prolomi se zvižduk i kapija se otvori, ušla je na konju ostavljajući obojicu ispred za svaku sigurnost. Ako se ne pojavi za pola sata da nestanu. Promrzla ali zadovoljna pope se uz stepenice i priđe gvozdenim vratima...zalupa na vrata pesnicom. Začu korake i udalji se spremna da pobegne ukoliko nešto krene po zlu...zvuk reze je uplaši, vrata se uz škripu otvoriše i ugleda par čizama i tamnu maskirnu uniformu, podiže pogled i skameni se. Nije ni trepnula ščepao je i uvukao u hodnik, grubo je prisloni uza zid gledajući je sa neskrivenim besom. Uhvati maramu i strže sa lica, oči mu se zariše u njeno lice...iz njih je izbijala mržnja prevarenog muškarca.
