-Dobro došao Abdul...ili Elaja a možda Sirma??? – siktao je kroz zube.
-Ne znam o čemu pričate?
-Izgubila si iz vida da ne zaboravljam detalje...mimiku ništa ne može promeniti, poznao bih te i ispod limene maske!
Pokuša da se otrgne iz njegovih ruku ali je još više steže uza zid. Mozak joj je radio grozničavo, nije smela dozvoliti da opet upadne u zamku ljubavi, oboje su bili izgubljeni u vremenu...mnogo je bola koji je prerastao u ogorčenost. Trže ruku i napravi okret, savi se preko njegove mišice i odgurnu od zida...izvi se izbacivši ga iz ravnoteže. Polete prema vratima ali ukopa je u mestu, dohvati joj kosu i iz okreta priljubi uz svoje telo.
-Teško ćeš izaći odavde dok mi ne objasniš zašto si me držala u agoniji četiri godine.
-Pusti me, nemam ti šta objašnjavati jer vrlo dobro znaš kako stvari stoje. Uostalom nas dvoje nismo ništa...sada još manje jer oboje smo pod zakletvom.
-Ti da ali ja ne. Ne znam da li si ogrezla u sujeti ili veruješ da si pametna toliko da me preveslaš i praviš se luda ubeđena da neću povezati kockice? Udata si za diplomatu i to zna cela Amerika i Evropa...vas dvoje ste zaljubljeni, volite se ili šta? Moram priznati, skidam kapu...svaka ti čast na tolikoj disciplini i izdržljivosti. Pred mojim očima si umrla, ubila me za sva vremena a onda još svežu humku lopatom potapšala kada si se pojavila na prijemu! Da li u tebi ima i malo osećanja za druge, da li si ikada pomislila dok si ove četiri godine jurila teroriste kako je meni?
-Jel? Kako je tebi? Nisam stekla utisak da ti je loše jer si dobio nazad svoj život i verenicu! Koliko sam čula oženjen si sa Suzan i ne vidim zašto izigrivaš povređenog i prevarenog! Idriiiis, ja od tebe ništa nisam tražila, ja i ti smo bili jedno drugom zabava u tvojim „ratnim" danima. Zato te molim da mi ne glumiš velikomučenika i prebacuješ jer nemaš prava na to!
On se razbesne, podiže je i unese u sobu, besno je baci na krevet. Skočila je kao oparena bojeći se sebe, volela ga, želela je samo da je zagrli i postane deo nje. Okrenu ključ u bravi i uze stolicu, okrete je i opkorači. Sede i nasloni ruke na naslon gledajući je kao razjarena zver.
-Pričaj...želim znati zašto? Imam prava jer si mi uništila četiri godina života...od mene si napravila idiota.
-Dobro...ali posle priče želim otići.
-Elajaaa, ti si pre četiri godine otišla, kako ne shvataš? Poginula si...ja sad pričam sa duhom.
Stala je pored prozora ne želeći ni da sedne na krevet, nakašlja se i polako poče govoriti.
-Još pre eksplozije planirala sam da ti kažem da je za oboje najbolje prekinuti ludilo koje nas držalo...i ti i ja znali smo da ne postoji ni jedna jednačina koja bi opravdala naše postupke. Ponelo nas je i desilo se što se desilo. Nesreća je došla kao dokaz mojih predpostavki da je i sam Bog odlučio i prekinuo agoniju na vreme. Nisam smela sebi nikako dozvoliti tako nešto sa strancem jer sam i tebe i sebe dovela u veliku opasnost. Jedini razlog je taj zašto te nisam potražila, smatrala sam da je to idealno rešenje.
-Idealno rešenje? Ti si luda! Kako ne shvataš da sam živeo u ubeđenju da si mrtva??? Ejjjjj...samo da si rekla...živa sam!
Trže se kada to reče, skupi oči i pogleda je...
-Ti si tačno znala šta radiš! Verovao sam sve ove godine da si me volela...zapravo stvari stoje mnogo drugačije. Tebi je bio potreban neko da nađeš svoj indetitet i konačno odlučiš ko si. To ti je dalo za pravo da presudiš i opravdaš svoj postupak kao najbolje rešenje za oboje. Sirma je kao i svi ostali koleteralna šteta, bez imena i osuđena na zaborav. Takvih je na stotine hiljada, milioni jer na svetu ne postoji pravda a ni kazna. Malo je onih koji to pokušavaju ispraviti jer zlo se ne ubija jednim udarcem. Uplela si se u nešto mnogo veće i opasnije nego što to tvoj mozak može zamisliti. Ovde sam da te sprečim da otkriješ lokaciju Saida Al Hamida! Ona se trže kao da joj je opalio šamar, preblede i sevnu očima. Kroz zube tiho reče.
