Bridž je grlila kćer i zabrinuto odmahivala glavom uz reči.
-Jara uopšte nisam mirna! Ne sviđa mi se što idete tamo bez muške pratnje. Oni su drugi svet, jako se bojim. Niste vi imale priliku da se sretnete sa tom kulturom, velika je razlika. Molim te, ako ti se ne dopadne vrati se odmah...hajde još jedan poljubac i čuvajte se!
Put je prošao relativno dobro, presedanje je bilo jedno za drugim...sletele su u Maroko u večernjim satima. Čim su izašle iz aerodromske zgrade zapahnu ih miris od kojeg preblebedeše...kurtološki šok na samom početku. Priđe im čovek u dugačkoj beloj halji i nakloni se...na francuskom im reče da je on vozač gospodina Jamala i da će ih odvesti do rijada. One odahnuše...sele su u auto i krenule, radoznalo su posmatrale grad koji ih je na momente ostavljao bez daha kao da su došle u sasvim drugu dimenziju. Buka je bila zaglušujuća, svi su pričali, reka ljudi kretala se ulicima, biciklisti, zaprege sa magarcima...deca koja trče za autima proseći. Auto skrete u jednu od uličica i ispred njih se pojavi dvorište urađeno u mozaiku. Predivna berberska kuća na dva sprata sa terasama koje gledaju u dvorište i ružičnjak, podsećao je na bajku. Građevina je ostavljala bez daha...pločice u tamno zelenoj boji sa belim motivima i terasama sa drvenom ogradom kao čipkom ličio je na motive iz „Hiljadu i jedne noći". Vozač ih uputi na jedna vrata...uđoše i ispred njih se pojavi sluga sa fesom na glavi i širokim osmehom. Odmah povede devojke uz stepenice i pokaza sobe od kojih im se zavrte u glavi. Oduševljeno su posmatrale ogromne krevete sa baldihinima i belim zavesama koje su igrale na vetru...kupatila su bila kao hamami. Niz bočica sa eteričnim uljima i šarenim korpicama sa mirisnim biljem širio se celim prostorom. Ovo je bilo kao u najlepšem snu. Oduševljeno se zagrliše...sve su očekivale ali ovako nešto, nikad. Suzan se okrete i upita slugu.
-Gde je gospodin Jamal? Hoće li doći da nas pozdravi?
-Nije trenutno u Marakešu...ja sam zadužen za vas dok je na putu. Poželeo vam je ugodan odmor i izvinuo se jer je ne planirano morao otići. Vraća se za dva dana. Ja sam Ismail i mene samo potražite ukoliko vam nešto zatreba. – Nakloni se i izađe iz sobe.
Jara na trenutak zevnu i pospanim glasom reče.
-Draga, ja sam mrtva, idem iskoristiti toplu vodu i idem spavati. Iskreno, dve noći nisam spavala brinući gde ćeš nas odvesti. Sada bih te ugušila od zagrljaja, mesto je prelepo.
Dogovor je da ujutru koja prva ustane probudi drugu...želele su što pre videti grad. Zaspale su ušuškane najlepšim devojačkim snovima, ovo je za njih bila prva avantura koju su želele iskoristiti.
-Suzan...Suzaaaan, hajde ustaj, 10h je! – Jara je kucala na vrata pokušavajući da probudi prijateljicu.
-Evo, ustajem...čekaj me u dvorištu, silazim za dvadeset minuta. – promuklim glasom uzvrati Suzan.
Sišla je polako niz stepenice i uputila se stazom između bokora ruža...nežni cvetovi plamteli su u jarkim bojama izazivajući blažen osmeh. Visoke palme zaklanjale su kristalno čisto nebo. Šetala je razgledajući parče raja oduševljeno gledajući kako je lepo sređeno. Pažnju joj privuče muški glas...pričao je na arapskom. Pogleda između lišća stare urme i uoči visoku siluetu muškarca sa haljom koja je imala kapuljaču i zakljanala njegovo lice. Videla je da nosi bradu i snažnu šaku koja drži telefon. Bljesnu prsten na Suncu kada se okrete i ona u trenutku vrati sećanje na onu noć u klubu. Stajala je kao prikovana za mesto i posmatrala široka ramena i snažna leđa nepoznatog. Po nešto je mogla razumeti ali ne sve...u Maroku su pričali arapski-darja verziju. Sagovornik mu je bio neki sluga i govorio je o arganu. Kliznu pogledom na njegove lanene pantalone i kožne sandale...bio je obučen u tradicionalnu odeću. Verovatno je i on jedan od Jamalovih sluga. Njegov glas kao da je opčinio...nije skidala oči sa njega. Kao da je osetio njeno prisustvo naglo se okrete i nađe se oči u oči sa strancem. Grlo joj se osuši od njegovog ledeno plavog pogleda...tamne kose i brade bio je neobičan kontrast za marokanca. Netremice je posmatrao nimalo iznenađen njenim prisustvom...hipnotisao je pogledom tražeći svaku misao koja joj je prošla glavom. Jara oseti drhtavicu i okrete se žurnim korakom izlazeći iz bašte. Pred njom je igrao lik čoveka koji je fascinirao jednim pogledom. Nalet straha i nekog uzbuđenja izazva vrućinu, buknu u licu. Kao da joj je pogledao u dušu, rastavio na delove i svaki posebno prostudirao i to sve u jednom deliću sekunde. Ko je on? Mogla se zakleti da je bio sa Jamalom i one noći u klubu...prsten je prepoznala jer teško ga je bilo zaboraviti, na sebi je imao nešto slično grbu. Zamišljena i smetena skoro se sudari sa Suzan na vratima.
-Curooo...kuda ti? Gde trčiš, umalo me ne obori?
-Uh...izvini, nešto sam se zamislila. Hajde, eno stola sa postavljenim doručkom.
Naoružane vodom i dobrom voljom krenule su u razgledanje...na pristojnoj udaljenosti za njima je išao Ismail i još jedan momak. Nisu bile svesne njihog prisustva jer su želele videti sve što se moglo videti. Uske ulice prepune radnji sa svim mogućim suvenirima...tezge sa voćem i povrćem, flašice sa uljima, korpe sa začinima, vrisak boja i šareniša. Kretale su se polako razgovarajući sa prodavcima cenkajući se...njihov smeh je privlačio razdrganu decu koja su ih okružila tražeći neku paricu. Nisu očekivale da će biti ovako napadni i već im je bilo neugodno jer nisu mogle da se odbrane...na jedan zvižduk svi se razbežaše. One iznenađeno pogledaše oko sebe ali ništa nisu primetile...predpostavile su da im je gazda signalizirao da pređu na drugu žrtvu. Naleteše na ceđeni sok narandže...oduševljeno su prišle tezgi i naručile po čašu. Nikada nisu popile ovako lep napitak, sada su poverovale priči da su narandže iz Maroka najukusnije. Sunce je počelo pržiti...srećom imale su duge rukave i marame koje su ih štitile od opekotina. Tražile su neki restoran u kojem bi ručale i malo predahnule...Suzan pokaza na jedan i u tom trenutku ispred njih se stvori Ismail.
-Gospođice, molim vas pođite sa mnom, obedovaćete isključivo i rijadu, tako je naredio gospodim Jamal. To je radi vaše bezbednosti.
Njih dve se zgledaše iznenađene odakle se stvorio sluga a još više „naredbom" velikog gazde. Suzan tiho kroz zube šapnu.
-Jara, počinje mi se sve više sviđati ovaj tvoj obožavatelj. Kako god moramo ga poslušati, u Maroku su žene te koje slušaju.
Bile su oduševljene postavljenim stolom u debeloj hladovini predivnog dvorišta...iskapile su bokal narandžinog soka a onda kao deca probale iz svake ćase jelo diveći se ukusima i mirisima bogate kuhinje. Sledilo je kupanje u hamamu i popodnevni odmor i plan da potraže neku zabavu uveče.
Jara se probudila na žagor koji je dolazio iz dvorišta...ustala je iz kreveta i polako prišla vratima terase krijući se iza zavese...ugleda stranca kako stoji u košulji i tamnom odelu i priča sa dvojicom muškaraca. U ruci je držao brojanicu koja je bila od nekog dragog kamena i prelivala se u bojama na popodnevnom suncu. Lice mu je bilo kao isklesano u kamenu a oči modre kao olujno more...bio je napet i ljut. Govorio je na francuskom...glas promukao ali dovoljno snažan da ga čuje. Tamna kosa sijala je na svetlosti i prelazila u plavetno crnu. Preplanula koža od sunca davala je posebnu draž njegovom licu u kontrastu sa očima. Podiže glavu i pogleda u njene prozore, sledi se od njegovog pogleda i ako nije mogao da vidi, osećala je kako je prži očima kroz tanku tkaninu. Nesvesno se povuče u sobu pokušavajući da objasni sebi reakciju na njega. Imala je osećaj da bi ga mogla satima gledati. Sa druge strane unosio joj je nemir, neki nedefinisan strah, osećaj da je surov i grub. Plašila se a opet kao leptir hrlila prema njemu kao da je svetlost. Odmahnu glavom i pokuša da prebaci na trenutan osećaj koji u njoj izaziva Maroko, bajkovit i magičan.
