Kiša je padala danima, leva obala Sene je pružala setan izgled izazivajući nostalgiju za prošlim vremenima koje duboko zakopamo u sebi. Vremenima kada smo mislili da smo najjači jer imamo najvrednije, imamo ljubav...neko je tu samo za nas, neko ko je predmet našeg obožavanja. Svaki trenutak obojen bojom sreće koja je samo nama najlepša i muzikom koju budi svaki poljubac u tami i tiho izgovorena reč. Stajala je ne mareći za prolaznike koji su je zagledali i duboko u sebi osećali tugu ove mlade žene. Oči suve, bez suza koje su davno isplakane krile su bol od koje telo oseća nemoć i korake pretvara u hod po ivici. Izgubila je sve...a ima sećanja koja su samo kazna u dugim danima u nizu. Prošlo je mnogo, prošla je večnost od poslednjeg pogleda koji je ostao kao pečat očaja od kojeg nije mogla pobeći. Dve godine samoće pretvorenih u preživljavanje uzimale su danak njenoj duši. Spusti pogled i lice joj za trenutak obasja svetlost, osmehnu se kada pogleda zaljubljen par kako se smeši ispod žutog kišobrana...tiho samo za sebe izgovori..."kako su lepi u svojoj ljubavi". Utonu u misli i nestade u tami njihove sobe.
-Jara...ne ljuti se, pogledaj me. – tiho je šaputao.
Gledala je u mesečinu okrenuta leđima...dane je provodio na poslu, bila je sama i ubijala je monotonija. Sve se svelo na kuću i to ju je ubijalo. Sasvim drugačije je zamišljla svoj brak. Želela je mnogo više od pripadanja jednom čoveku između četiri zida. Imala je sve sem njega a kasnije je shvatila da je izgubila negde i sebe. Njihova kuća u Marakešu bila je od najluksuznijih...ogromne terase ispod palmi sa travnjacima i ružičnjacima na površini od dva hektara. Bazen koji su radili najpoznatije arhitekte oduzimao je dah jer je iz kuće izlazio na travnjak opasan zidinama urađenim u mozaiku. Vila je bila kao iz bajke. Ona se osećala kao usamljena princeza koja šeta praznim hodnicima i sobama iščekajući svog dragog nošena čežnjom. Budio je svojim dolaskom željno uzimajući njeno telo ne mareći za besane sate koje je provodila sama. Zaboravljala je na sve srećna što gubi pojam o vremenu tonući u plavetnilo njegovih očiju. Bio je jedini muškarac u njenom životu, uz njega je spoznala snagu ljubavi...u njegovim rukama je postajala prava ona, sva njena strast i čežnja je bila upućena njemu.
Pređe rukom po licu i skloni mokar pramen kose, usne joj zadrhtaše osetivši stisak ruku čoveka koji je voleo snažno i zahtevno...u tišini. Zažmuri i pusti sećanjima da joj muče još više izmučenu dušu.
-Sada si moja žena, moja svetlost i moja čast. Srećan sam i zahvaljujem svake sekunde zato što si mi data. – govorio je dok je gledao očima zaljubljenog čoveka.
-Dali smo zavet da smo jedno...nikada se nećemo rastati jer naša ljubav je večna.
Reči su joj odzvanjale u glavi gledajući kako kiša pada udarujaći po mutnoj površini Sene. Sada nakon toliko vremena nisu imale smisao, nestalo je samo zbog jedne izgovorene rečenice. Sećanja su je lomila i čupala dušu.
-Hvala ti ljubavi...ja sam najsrećniji čovek na svetu. Hana je naše zlato, pustinjska ruža koju smo mi stvorili. Gledao je u maleno biće uvijeno u svileni peškir ljubeći rumeni obraščić. Nikada ga nije videla toliko srećnog...suze su mu krenule kada ga je ćerka pogledala modrim očima. Za njega su njih dve bile centar sveta...uživao je prvih tri meseca ne odvajajući se od bebe. Da je tražila Mesec, dobila bi ga, toliko je sreće bilo u njemu. Vreme je prolazilo i sve više i sve duže su bile same. Oko nogu su joj se motale bebi siterke, negovateljice, sluškinje. Ni za šta nije morala da se pipne. Čak i rođeno dete je tražila po kući da bi je videla i provela malo vremena sa njom. Govorila mu je da želi sama odgajati dete i da nije potrebno ovoliko posluge, ubijala je dosada. Ljutio se na njene komentare govoreći da joj nikada nije dobro i da je ne zahvalna. Treskao vratima i noći provodio radeći u drugoj sobi. Iz misli je prenu zvono telefona.
