Sledeća dva dana su prošla kao u snu, kao u nekom lošem filmu gde glavni likovi vode razgovore sami sa sobom pokušavajući da reše bezizlaznu situaciju. Strah od nečeg što nema ime, nema oblik i nema konkretan razlog visilo je u vazduhu kao neizvesnost koja navodi na loš zaključak i još jednu predpostavku u moru drugih. Konačno došao je dan njihovog puta, kombi ih je čekao ispred vile...pozdravljali su se sa ćerkom uz reči da će se čuti telefonom i da će ovi dani brzo proći. Jara nije mogla zadržati suze, bez Hane još dva meseca i to sa čovekom koji joj je u celoj priči bio neprijatelj. Sve ovo joj ličilo na veliku obmanu, na igru u kojoj nije bilo pravila a kraj neizvestan. Nadu joj je davao ćerkin osmeh i njena ljubav...verovala je da će biti zajedno.
Put je bio dug i vodio je preko prevoja planine...noć je bila oko njih, prst pred okom se nije video. Isak je svo vreme radio na laptopu ostavljajući uputstva za posao u sebi kuvajući jer važan projekat je bio na samom kraju a on će biti van svih dešavanja. Ni Jara nije prošla ništa bolje, dobila je neplaćeno i mogućnost pada pozicije u jednoj maloj kompaniji u Parizu. Nisu reč razmenili od odluke gospodina Tarika, sklanjali su se jedno drugom s puta ne želeći sebe dovesti u situaciju iskaljivanja besa i uzajamnog optuživanja zbog nastale situacije. Napetost je visila u vazduhu.
-Dobro došli u naš skromni dom...- ljubazno ih pozdravi Nijaz, muškarac u ranim tridesetim.
-Pripremili smo kuću za vas i suprugu ali prvo ćete se osvežiti i doručkovati kod nas.
Ušli su u skromnu prostoriju koja je blistala od čistoće...iza zavese se pojavi mlada žena i osmehnu se toplo gostima. Hitrim korakom i ako u poodmakloj trudnoći priđe i nakloni se.
-Ja sam Dalal i biću vam na usluzi...izvolite uđite. Odmah ću postaviti sto.
Isak i Jara sedoše na divan zagledajući oko sebe. Kuća je bila obična, nadograđivana sobičak na sobičak. To im u razgovoru napomenu Nijaz.
-Ovo je za vas sigurno sve novo i čudno, vi ste gospoda iz grada i niste navikli na ovako male prostorije. Mi živimo decenijama ovako. Dole u prizemlju prvu sobu je ozidao moj deda, kasnije otac a sada ja. Važimo za jednu od bolje stojećih porodica u selu. Živimo od baštovanstva i stočarstva. Snalazimo se u teškim vremenima ali hvala Bogu svi smo živi i zdravi. Ja i moja supruga imamo troje dece, četvrto je na putu i radujemo se kao da je prvo. Uhhh, nadam se da vas nisam zamorio svojom pričom. Gospodin Tarik je najavio vaš dolazak, njegovu porodičnu kuću održava moja porodica godinama. Često ima goste i nikada nije naplatio smeštaj i ako nama plaća za trud. Kaže da mladi ljudi vole da se osame jer tamo u gradu se drugačije živi.
Njih dvoje se kiselo osmehnuše...bilo im je jasno posle priče ovog momka da nisu jedini koji su došli ovde. Isak se nakašlja i izgovori.
-Ne poznajen dobro ovaj kraj ali koliko vidim priroda je predivna. Verujem da ćemo ja i supruga uživati.
Jara se ukoči na njegove reči i pogleda ga ispod oka, na pamet joj nije padalo da uživa sa njim. Samo da vreme prođe što brže i završi se dobro po nju.
-Ovde je lepo...u poslednjih par godina izgrađeno je par hotela, sve više imamo turista i to zbog klime. Nalazimo se na polovini Atlasa...ovde se ne oseća vrelina, klima je umerena...noći su izuzetno hladne, zimi ume napadati dubok sneg. Ova visoravan se proteže kilometrima i nalazi se između Srednjeg i Visokog Atlasa, dolinu preseca i reka zato je zemlja plodna. Imamo je najveće plantaže jabuka i drugog voća. Sa vaše terase je predivan pogled na celu dolinu.
Polako su se opuštali u neobaveznom razgovoru sa ovim mladim bračnim parom. Po završetku doručka Nijaz ih povede prema njihovom smeštaju. Na zaprepašćenje Isaka i Jare, izvede dva osedlana konja. Pozva ih i upita.
