Sunce se probijalo kroz lišće stare urme poigravajući se zracima na njenom licu. Otvori oči i brzo ih zatvori, srce joj zalupa pri pomisli da leži sa njim u krevetu. Oslušnu...ništa se nije čulo, lagano se podiže i zaključi da je sama u sobi. Skoči iz kreveta i uđe u susednu sobu po stvari...izvuče odeću i dograbi peškir. Na brzinu se sredila i bojažljivo se uputila u dvorište. Suzan je sedela za stolom i pila kafu. Ustade kada je ugleda...oči su joj bile otečene od suza i imala je tamne kolutove na licu, tiho izgovori.
-Jara...hvala Bogu što si sišla, kako si? Da li je bio grub?
-Nije...sve je u redu.
-Ne znam kako da se izvučemo odavde? Ismail mi je rekao da je za tebe sudbina zapečaćena, nikada nećeš otići bez njegove dozvole. Ovde žena nema nikakva prava, ona je muževljeva svojina, isto je i sa slugama. – drhtavim glasom je šaputala.
-Suzan, smiri se...Bridžet ćeš reći da sam dobro i da ću se javiti. Nemoj dozvoliti da primeti nešto što bi je uznemirilo, naći ću načina za beg...treba mi vremena.
Tog popodneva njena drugarica je otputovala. Ostala je prepuštena sebi i potpuno sama. On se nije pojavljivao ceo dan, sve je završavao Ismail. Pokušala je nešto od njega izvući ali shvatila je da je to nemoguća misija. Informacije je mogla dobiti samo one koje su bile usko vezane za nju. Nije znala šta će sa sobom, šetala se dvorištem i posmatrala kuću, tražila je način kako će se izvući a da je niko ne primeti, nesvesna da je mnoge oči prate ne ispuštajući je iz vida. Ušla je u jednu od soba u prizemlju, bila je puna knjiga...sa zanimanjem je posmatrala naslove i uzela jednu sa police. Sela na divan i krenula sa čitanjem.
-Ismail...Ismail! – prodoran glas odzvanjao je hodnikom.
Jara se trže iz dremeža i brzo vrati knjigu na mesto, stajala je u sobi ne želeći da se sretne sa njim. Čula je razgovor i razazna da pita za nju. Lagano se pojavi i stade na par metara od njega...Isak spusti pogled na njene oči i steže vilice. Na sebi je imala evropsku odeću što ga izritira, ona je pripadala ovde i shodno tome će biti u skladu sa pravilima.
-Ismail, dovedi Haffu...uzeće mere za haljine gospođici. Želim da budu gotove do sutra uveče, biće joj plaćeno extra za vreme koje utroši na to.
Stajala je ispred njega kao školarka dok ju je šibao ledenim pogledom...nikako nije mogla shvatiti zbog čega toliko neprijateljstvo? Ona je najmanje tražila da se ovo dogodi, sem toga njemu ništa nije dugovala. Stisnu usne i okuraži se, tiho upita.
-Otišli ste jutros...nisam znala šta treba da radim.
-Spakovaćeš nam stvari... idemo u Tandžir, u moju porodičnu kuću. Uzećeš dželabe (tradicionalne košulje sa kapuljačom) i pantalone. Putujemo za dva sata.- okrete se da pođe kada ga zaustavi njen glas.
-Ako već zahtevaš da te pakujem bar bi trebalo da znam koliko ostajemo tamo? – uzvrati povišenim tonom.
Namršti se i sevajući očima procedi kroz zube.
-Ko si ti da me pozivaš na red? Očigledno da još uvek ne znaš kako se posluga obraća gazdi?
-Ne znam a i ne zanima me...živim u dvadeset prvom veku a ne u robavlasničkom uređenju!
Ukoči se kad joj u dva koraka priđe i unese u lice, oči su mu bile u svim nijansama sive...oseti njegov dah na licu i noge joj klecnuše.
-Ovde je i Bog zaustavio vreme...imaćeš prilike da osetiš na svojoj koži. Maroko je zemlja puna kontraverzi...od nestvarne lepote do bede koju ni na filmu nisi videla. Ovde se događa pravi život i ovde se preživljava...Francuska je raj na zemlji. Dobro došla u pakao! – vikao je na sav glas.
