Prolazili su dani koji ostaju zauvek kao neizbrisiv trag u sećanju...dani ljubavi. Jara je treperila od sreće, on je bio san svake žene...bez njega nije mogla zamisliti trenutak svog života. Mnogo puta je pomislila na jednu želju, da ima moć zaustaviti vreme...nije važno koji dan ili sat . Duge šetnje pored reke, berbu jabuka u selu...vožnju konjskom zapregom...tamu njihove sobe u planini. Svaki trenutak je koristio za dodir i nežan poljubac. Lepila se za njega meka i nežna izazivajući neobuzdane nalete strasti koje je pretvarala u duge sate ljubavi. Mnogo toga je govorio dok je držao u naručju pretvarajući sve u bajku. Gledala je u njegove oči koje su umele izazvati hiljadu osećaja u trenutku, privlačila bi ga na grudi milujući mu kosu.
-Isak...prošlo je mesec dana od kada smo ovde, zar nije dovoljno vremena prošlo? – tiho je rekla dok je ležala na njegovim grudima.
-Misliš?
-Volela bih da se vratimo Hani, nije mi dovoljno da joj samo čujem glas, htela bih je zagrliti.
-Znam, i ja bih...vreme od dva meseca moramo ispoštovati. To je dogovor sa sudijom. Uostalom, još nisam siguran da li si pravu odluku donela?
-Kako? Ne razumem te...pričali smo. Vraćamo se za Marakeš, pomagaću ti oko posla...provodićemo više vremena zajedno.
-Nisi me uverila...imam utisak da si često zamišljena dok me krišom posmatraš – šeretski se osmehnu u tami, zadirkujući je.
Ona se pridiže da bi mu videla oči, svilena naremanica skliznu niz oblo rame, pramen kose pade preko lica i ona ga nervozno skloni izgovarajući.
-Isak, ne šali se...ozbiljna sam. – sevnu očima u mraku.
Gledao je, oseti isto kao svaki put do sada, izbi mu dah njena lepota...Pruži ruku i uhvati je za potiljak privlačeći je svojim usnama. Ni jedna žena ga nije toliko opijala svojom pojavom, svojim bićem. Uživao je u svakom pokretu njenog tela, pogledu i osmehu. Ni jedne oči ga nisu gledale sa toliko ljubavi...ona je bila nešto najlepše što mu se dogodilo. Obgrli je oko struka i okrete na stomak...prstima pređe preko nežnih leđa, usnama dodirnu naga ramena i kliznu ispod kose dodirujući joj vrat. Zatvorila je oči dok joj se koža ježila od njegovih dlanova i poljubaca. Svuče tanku spavaćicu uživajući u pogledu na savršeno telo. Nasloni se na nju i uzdahnu, oseti poznati olujni oblak u utrobi...dotaknu je i zateže snažno telo. Steže je i zakova za sebe, iz njega izbi divlja strast. Njen miris ga je dražio stvarajući opsenu vremena i prostora dok mu je pripadala. Nokti zaparaše jastuk, tiho zastenja...istog momenta je okrete i poklopi telom nastavljajući ljubavnu igru vukući je sve dublje. Tamom su plovili uzdasi ...začu se krik zadovoljstva satkan od reči. Držala ga je mokra od preživljenog iskustva stežući ga svom silinom, oči su joj blistale od zadovoljstva...prvi put je izgovorila reči ljubavi.
PARIZ
-Jara, da li ćete dolaziti na ručak? – Bridž je uzbuđeno pitala.
-Ne...ručaćemo napolju, dolazimo uveče...kako su deca?
-Sve je u redu...sjajni su, oni su bakina sreća.. Vidimo se kasnije. – prekinu vezu zadovoljno se osmehujući.
Posmatrala je Hanu i Ajasa...dva anđela kako spavaju na kauču. Umorni od igre zaspali su na mekim jastučićima. Priđe i pokri ih lagano spuštajući meko ćebence da ih ne probudi. Sede u fotelju i zagleda se u njih, bila je presrećna zbog ćerkine sreće i njene porodice. Svaku njenu suzu je i sama isplakala, noćima nije spavala brinući da ne ostane sama kao ona. U dubini duše je znala da je Isak pravi muškarac za nju, kao majka osećala je da voli Jaru. Kroz glavu joj prođe njihovo drugo venčanje i suza joj zablista u očima. Lepi kao iz filma stajali su gledajući se zaljubljeno primajući čestitke zvanica. Venčali su se po berberskom običaju, jedan od kumova je bio sudija Tarik. Toliko latica ruža posutih stazom do stola sa matičarem, sjajnih ukrasa koji su sijali pod plamenom hiljade sveća...svojim očima je gledala bajku. I sada nakon dve godine taj dan joj je izazivao talas sreće...ispunio joj se san.
Držao je u zagrljaju gledajući u Senu...mirisala je na ružu. Naslonjena na njegove grudi ćutala je prateći pogledom zalutali brodić. Grlio je da je zaštiti od vetra koji je najavljivao sneg. Palile su se ulične svetiljke obasjavajući mokru stazu od kiše, Pariz je dobijao sasvim drugu dimenziju obasjan svetlošću milionima sijalica. Zasluženo je nosio ime „grad svetlosti" budeći neku tihu radost sa notom sete kada bi zaplovio zvuk male francuske harmonike sa poznatim notama šansone. Zatvorila je oči dok su je sećanja ispunjavala...najlepše je sanjarila u njegovim rukama. Svaki trenutak je bio obojen najlepšim osećanjima, svaki dodir je bio priča za sebe satkana u vremenu koje je oživljalo u njenim mislima. Njegove usne se spustiše na hladan obraz...šapnu joj.
-Želim da pročitaš nešto što već dugo čuvam. Želim da znaš ono što nisi znala. – izvadi kovertu i pruži joj.
Pogledala ga je iznenađeno, otvori i nađe dva lista papira ispisana muškim rukopisom.
„Dragi moji...verujem da je ovo velika promena u vašem načinu života ali potrebna da bi spoznali sebe i upoznali osobu sa kojom treba provesti čitav život. Nemam odgovor niti čarobne reči koje bi donele potrebno rešenje. Muškarac je kao talas, svoju veličinu i snagu dostiže kada ugleda obalu (ženu). U njemu je sva jačina boje i snage, strast koju ne može kontrolisati jer to je želja i žudnja koju samo žena može izazvati. Moć da je posuduje svakim delom svoga tela udovoljavajući potrebi koja mu kida utrobu je iskonska i večna. To je samo trenutak koji nestaje kada udovoljimo sebi uronivši u njene čari. A posle? Šta ostaje? Praznina. Ljubav nije trenutak i ne nastaje u plamenu, ljubav se čeka, ona je vredna samo onima koji su u stanju pobediti sebe u strpljenju...nastaje od pogleda, nasumičnih dodira...spontanog traženja u moru drugih. Dolazi polako i nastanjuje se u naše srce, kruži u nama u svakoj kapljici krvi...zaposeda dušu. Ona je potreba, ona je strast, želja...ona je poštovanje, razumevanje, tuga...svaka suza, strah od nestanka, dah koji nam je potreban da bi živeli. Jaka i postojana nastala vremenom, nastala u priznavanju svojih i njenih grešaka...nastala u opraštaju i zadržana u svakom trenutku. Žena je magija koja krije čaroliju...ona je kao najlepši instrument koji nema vrednost ako ga ne znaš svirati. Ona je sva nežnost, ona je tanana zbog osećanja i svojih emocija. Svaka suza je njeno pokazivanje duše koje želi dati voljenom muškarcu...lepota njene ljubavi je u tim krhkim dlanovima koje zaroni u tvoju kosu u laganom hodu dok ti prilazi.... u vlažnom pogledu. Ona je ljubav!
Voleo bih da je spoznate i doživite onako kako je dato, otvorenog srca i čiste duše. Spojila vas je i vi ste od nje okrenuli glavu ne priznajući je...zažmurili i pobegli. Za nju se treba boriti, za nju treba živeti jer je vredna svakog trenutka vašeg života....želim vam svu sreću, čika Tarik.
Drugi deo pročitajte onda kada shvatite šta se dobili a šta izgubili.
Srce govori ono što zdrav razum neće...pobediti ponos, okrenuti glavu od predpostavki, ne govoriti svoj sud pustiti samo govor duše jer to treba biti svakom put. Dozvoliti sebi ući u dubinu svog sopstva da bi mogli videti ostala, otvoriti um osetivši svaku nit koja vezuje je u vremenu koje nema cenu. Bitan je svaki trenutak jer nikada ne znaš da li je to prava osoba koja vas ovog trenutka gleda. Nema reprize i nema ponavljanja...dovoljan je momenat koji menja čitav život. Najteže je kajanje jer nikada ne uradimo dovoljno i nikada ne uradimo sve da bi nekog istinski usrećili, uskraćeni smo za lepotu ispunjenosti jer nismo svesni da smo lagano ubili ljubav ne znajući. Pustili smo da ode ili okrenuli leđa ljuti na život ne shvatajući da nam je dao šansu da budemo ljudi, da imamo ljubav i budemo voljeni. Zastani...oseti...tu pored tebe je neko kome treba uteha, treba deo tvoje iskrene duše, lepa reč a možda samo tvoja tišina. Samo budi...dozvoli da procveta i ne žali. Jednom kada damo zavet sebi da ćemo biti samo ljubav prestaje sva patnja i bol...tada smo jači i od smrti.
KRAJ
