Probudila se rano...jedva je čekala da vidi Hanu. Spremila se čekajući kola...nervozno je prebirala po poklonima bojeći se da nešto ne zaboravi. Sišla je u prizemlje i zatražila kafu. Sedela je posmatrajući predivno jutro zamišljajući njen i ćerkin susret...prošlo je tri meseca od kada su se poslednji put videle. Začu korake i okrenu se...umalo ne ispusti šolju sa kafom kada srete njegov pogled. Pocrvene i za momenat požele da nestane...odakle se on stvori?
-Dobro jutro...- promuklim glasom izgovori.
-Dobro jutro. – jedva prevali preko usana.
-Kada završiš sa doručkom, možemo krenuti.
-Krenuti? Zar neće doći vozač po mene?
-Ne...ja ću te voziti. Da li je to problem?
Ućutala je ne znajući šta da odgovori...bio je problem. Njegova blizina je činila nervoznom, teško joj je padalo jer nije mogla kontrolisati emocije. Odbiti ga bilo bi nekulturno i nezahvalno.
-Nije problem...mislila sam da imaš obaveze, posao?
Ošinu je pogledom i procedi.
-Ne brini, sve je pod kontrolom.
Krenuli su nakon dvadeset minuta...sela je na suvozačko mesto zalepivši se za vrata, bio je isuviše blizu. Osećala je da hvata drhtavica...njegova hladnoća je sve više pojačavala napetost. Tišina je bila nepodnošljiva. Gledala je kroz prozor a ništa nije videla, jedva je čekala da stignu i posveti se ćerki...nadala se da će ih ostaviti same.
-Mamaaaa...došla si. – devojčica joj ulete u naručje i zagrli čvrsto.
Jara se zaplaka kada oseti njen miris...meke loknice milovale su joj lice dok joj je bila u zagrljaju. Držale su jedna drugu čitavu večnost...nikada joj se nije obradovala ovako kao danas. Dete je bilo željno njene ljubavi...i sve što je više rasla sve joj je više nedostajala. Odvoji se od nje i radoznalo pogleda u šarene kese. Jara joj klimnu glavom i šapnu.
-Sve je za tebe.
Malena je uživala otvarajući kutije i diveći se lutkama, svilenim haljinicama...nije mogla doći do daha od sreće jer su svi pokloni stigli samo za nju iz Pariza. Isak ih je posmatrao iz polutame salona...srce mu je tuklo u grudima...gušilo ga je. Bile su iste, njegove dve najveće ljubavi. Anisa mu priđe i spusti ruku na njegove rame tiho izgovarajući.
-Najlepši prizor...ljubav majke i deteta je najjača. Sinko...vrati je.
Te reči ga pogodiše...baka je znala, nikada je nije spomenuo za dve godine...za njega je bila mrtva. Starica je osećala njegovu bol ali je mudro ćutala...trebalo im je vreme da strast utihne i prava ljubav nađe put. Ponekad u plamenu sagoriš zaboravljajući šta te vezuje i koliko to nešto vredi...koliko je važno i bez čega ne možeš. Jedini način je da se prepustiš.
Sati su prolazili kao minuti, nisu se odvajale jedna od druge...veče se prikralo i Hana je pokazivala znake umora. Raspremila je i stavila u krevet, ležala je pored nje ljubeći meke obraščiće svo vreme joj tepajući. Lagano je ustala da je ne probudi i sišla u salon...bilo je vreme da se vrati u rijad. Pozva sluškinju i upita za Isaka. Žena joj odgovori da stiže za par minuta.
Htela je videti Anisu i zagrliti je ali baka je otišla do rođake i ostala da prenoći. Htela joj se zahvaliti na svemu. Zazvoni telefon i ona se javi.
-Mama ne brini, sve je u redu. Dobro sam kao i Hana, upravo sam je uspavala. Zvaću te sutra.
Zvuk brojanica je upozori da je iza nje...okrete se i pogleda ga. Stajao je na pristojnoj udaljenosti i čuo njen razgovor, tiho reče.
