Podigao je korpu i uhvatio za ruku, teško je hodala još uvek pod šokom. Obgrli je oko struka i povuče, oslanjala se na njega hodajući korak po korak. Boleo je desni članak, uganula je nogu kada je nagazila na kamen. Trpela je bol ne želeći praviti još jedan problem. Ni sanjala nije da će mu se ikada obradovati...tražio je, držao u zagrljaju kao dete tešeći je. Ništa se ni sa čim nije slagalo, glava joj bila u potpunom haosu. Pomogao je da sedne na sedište polako je spuštajući...ne izdrža kada pomeri povređenu nogu, jeknu i uhvati se za sedište. Isak je pogleda i spusti pogled na nogu, zglob je bio prilično otečen.
-Idemo kod doktora odmah...do jutra će se otok povećati!
-Ne...staviću hladne obloge, vodi me kući... - trže se na rečenicu koju izgovori i buknu u licu. Rekla je „kući".
-Mislila sam tvojoj kući... - tiho izusti.
U kolima su ćutali, preživljavao je još uvek strah zbog njenog nestanka. Uzela mu je pola života...nikada se nije toliko uplašio. Odmahnu glavom da se otrese takvih misli...ona je derište, ona je zalog...šta se dešava sa njim? Toliko žena koje su bile lepše, atraktivnije i iskusnije a on se trza zbog devojčurka? Ovo je postalo mnogo komplikovanije nego što je mislio...najbolje bi bilo da reši što pre i zaboravi na sve. Pozva telefonom Jamala i reče mu da pozove rođaka koji je radio kao lekar u Tandžiru, ukratko mu ispriča za njenu povredu i reče da će odmah doći na pregled.
Noga je joj bila previjena, primila je terapiju protiv bolova i za par dana će se oporaviti...sve je bilo u redu. Kući su stigli nešto do 10h...skoro je izneo iz kola. Na njeno iznenađenje iz salona izađoše dvoje starijih ljudi i priđoše. Starca je prepoznala, bio je na trgu sa Isakom. Oboje su bili zabrinuti raspitujući se šta se dogodilo i ako je nisu poznavali. Unuk im ispriča ukratko i pozva ih da se vrate za sto. Jara je bila crvena kao bulka, tiho se predstavila i izvinula zbog neprijatnosti ne želeći da raspreda priču jer su ljudi bili prilično potrešeni. Zamolila ih je da je izvinu na par minuta, samo da se presvuče i malo uredi. Krenula je niz hodnik kada začu Isakov glas.
-Kako si joj mogla tražiti da sprema večeru??? Ko ti je dao za pravo da joj ti naređuješ?
-Nisam...sama je htela – drhtavim glasom je odgovarala.
-Dimaaaaa...znam te jako dobro! Kada ćeš shvatiti da te ne volim i ne želim...ti si mi kao rod!
-Isak, ne možeš mi zabraniti osećanja, volim te i umreću sa tom ljubavlju! Jednom ćeš shvatiti.
-Tebi treba pomoć...zahvali baki što te još držim ovde!
Jara se povuče iza stepenica kada začu njegove korake...oči joj se napuniše suzama. Oseti duboku tugu ove nesrećne žene...borila se sa ljubavlju beznadežno pridobiti muškarca koji nije mario za nju. Ona nije mrzela nju, Jaru...ona je duboko patila zbog neuzvraćene ljubavi i u svakoj ženi videla opasnost i pretnju. Uspela se srediti da izgleda pristojno i krenula niz stepenice, držala se za ogradu i polako silazila. Trže je njegov glas, okrenu se i ugleda ga na vrhu stepenica. Gledao je hladno stežući vilice...iz nekog razloga je bio ljut.
-Kuda si krenula?
-Do salona – jedva izgovori.
Nema potrebe da silaziš, večeraćeš u svojoj sobi...moraš mirovati.
Priđe stepenicama i prođe mimo nje ne okrenuvši se. Vratila se i tiho zatvorila vrata za sobom. Bio je onaj stari...sve je pogrešno shvatila, tražio je jer bez nje nemože vratiti novac. Njega je samo profit zanimao. Pre par minuta je videla koliko mu je stalo do tuđih osećanja...on je bio tiranin. Bilo je vreme za beg, današnji dan je bio samo dokaz da je moguće otići. Trebalo mu je dva sata vremena da je nađe, do tad u bilo koji autobus da uđe u prednosti je mnogo većoj nego što može predpostaviti.
