Zavet 3. deo

4.1K 211 9
                                    

Sedele su u dvorištu zavaljene u udobne fotelje uživajući u mirisu procvetalih ruža...čavrljale su pune utisaka oduševljene Marokom. Jara podiže glavu i za trenutak zastade gledajući lice stranca na terasi iznad njih...utonu u plavetnilo njegovih očiju i spontano se osmehnu. Gledao je netremice jasno joj stavljajući do znanja da ga zanima, imala je utisak da je ispituje deo po deo spremajući se za napad. Ni jednom nije uzmakao i sklonio pogled...znao je šta hoće za razliku od nje koja se osećala kao da je komad nameštaja namenjen za prodaju. Zakloni oči dugim trepavicama buknuvši u licu i nervozno povuče haljinu ispod kolena. Morala je saznati ko je on? Uze čašu sa stočića još uvek svesna njegovog pogleda i otpi gutljaj soka pokušavajući da se otme nagonu da mu uzvrati očima istom merom. Suzan se naže i poturi telefon sa slikama pokazujući joj destinacije koje bi mogle videti. Krajičkom smotri da je nestao sa terase i odahnu, činio je nervoznom.

-Ismail...molim vas, dođite. – Suzan viknu slugu.

-Možete li nam organizovati obilazak pustinje?

-Gospođice Suzan to je već organizovano...gospodin Jamal će vas povesti na dvodnevni izlet. On stiže večeras i sigurno ćete večerati zajedno.

Devojke se zgledaše i udariše u smeh. Bolje nisu mogle očekivati, Jara na pomenu Jamala zadrhta. Napokon će se videti posle mesec dana. Klimnuše jedna drugoj glavom i požuriše do soba da se pripreme za večeru. Obe ustreptale jer im kašika upala u med a da za to nije postojao poseban razlog.

Jara se odlučila za dugu haljinu boje žita sa predivnom maramom oko nagih ramena...kosu je pustila da slobodno pada, malo šminke na očima i neutralni karmin bili su dovoljni da zasija. Lagano je silazila niz stepenice...čula je muške glasove i oseti kako joj srce treperi pri pomisli na zgodnog domaćina. U polutami bašte ugleda par tamnih očiju kako sijaju u mraku i zadrhta, do njega je sedeo stariji gospodin pepeljastog lica. Išla je korak po korak pazeći gde gazi u visokim potpeticama, Jamal se podiže od stola široko se osmehujući. Uhvati je za ruku i poljubi nadlanicu, na čistom francuskom joj požele dobro došlicu gledajući je očima punim divljenja. Naježi se od dodira njegovih usana, krv joj jurnu venama...jedva dočeka da sedne oseti kako je noge izdaju. Započe neobavezan razgovor predstavljajući joj čoveka za stolom kao gospodina Adila. Ona se ljubazno osmehnu i oseti nalet nelagode jer čovek je posmatrao ukočenim pogledom. Ubrzo se priključi Suzan i unese vedrinu sa sobom...hiperaktivna pričala je kao navijena svo vreme zahvaljujući na gostoprimstvu. Jamal se smeškao krajem usana posmatrajući devojke ispod tamnih obrva sa pažnjom slušajući njihovo oduševljenje. Za momenat priču prekide sluga koji priđe domaćinu i nešto mu šapnu na uvo. On klimnu glavom i reče.

-Drage moje gošće, večera će biti poslužena u trpezariji, molio bih vas da pođemo.

Ušle su u veliku prostoriju koju do sad nisu videle i ostale bez daha postavljenim stolom na kom se caklilo posuđe od srebra. Sveće su gorele i osećao se miris mente. Jamal im povuče stolice i kao pravi domaćin nasu crnog vina u čaše, nakašlja se i mirnim glasom reče.

-Jara...vi ste razlog mog poziva. Vreme je da govorim otvoreno. Ja sam Jamal Al Rašid i radim za gospodina Isaka koji je vlasnik ovog rijada i mnogih drugih po celom Maroku. Oprostite ali ne bih želeo da budete u zabludi, moje namere su časne i samo sam odradio ono što se očekivalo od mene. Naime, gospodin Adil je vaš otac. Žao mi je što ga na ovakav način upoznajete ali odmah da napomenem to je njegova krivica. Sve što pripada njemu je u vlasnisništvu gospodina Isaka...čak i vi.

Gledala ga je bez kapi krvi u licu...celo telo joj je utrnulo dok je slušala njegovo izlaganje. Tlo joj je igralo pod nogama kada je pogledala u čoveka koji joj je bio otac. Ledena ruka je držala grlo stežući ga, glasa nije mogla pustiti. Suzan je ukočeno posmatrala Jamala i po prvi put ostala bez teksta...uzdahnu i jedva izgovori.

-Izvinite, kako to mislite i ona je vlasništvo tog vaše nazovi gospodina Isaka?

-Da, i ona je moje vlasništvo – začu se promukao glas muškarca koji se pojavi iza drvenih stubova prilazeći stolu.

Jara pretrnu kada začu zvuk brojanica, polako se okrete i pogleda u poznate oči boje modrih oblaka. Usne joj zadrhtaše kada spusti pogled na njeno lice.

-Gospodin Adil je pre sedam godina od mene uzeo pozajmicu i do dana današnjeg živi od moje milosti...poslovi su mi propali zbog kocke i pića. Sve ove godine izdržavam dotičnu gospođicu i njenu majku, stan u Parizu je takođe moj.

Klimnu glavom svom nadzorniku, Jamal izvadi papire i spusti ih na sto ispred devojaka. Suzan ih uze i poče čitati, oči joj se napuniše suzama. Besno se okrete prema starijem čoveku i prosikta.

-Kako si mogao? Prodao si rođenu ćerku neznancu! – glas joj drhtao dok ga je gledala sa gađenjem.

-Gospodine Isak...kako možete posedovati živo biće, pa nismo u kamenom dobu? – iznervirano upita.

-Devojko, kod nas sve ima cenu! Molio bih te da spustiš ton jer kako god tebi zvučalo nismo divljaci. Njen otac je njen gospodar a sada sam ja! Mogu raditi šta mi je volja. Odmah da se razumemo, mene interesuje samo profit, žene me ne zanimaju! Gospođica Jara mi je u ovom trenutku samo glavobolja...ne znam kako bih je unovčio a to me čini nervoznim.

-Da je unovčite??? Vi se bavite prostitucijom, belim robljem??? – Suzan se sve više nervirala.

-Upozoravam te da skratiš jezik! Mi smo ljudi od časti...udaću je! To je jedini način da vratim novac! U njenom slučaju ja ću joj zameniti silom prilika oca.

Suzan skoči sa stolice i povuče prijateljicu za ruku...istog momenta u prostoriju ulete obezbeđenje sa kapuljačama i maramama preko lica. Devojka ustuknu i sede. Jara obamrla od šoka kraičkom svesti shvati i tiho izgovori.

-Suzan, ne pokušavaj ništa...tako je ovde, kod njih su drugi zakoni i običaji. Nema mi pomoći...o tome mi je mnogo pričala majka. Ceo život je strepela da će se jednog dana pojaviti i položiti pravo na mene kao da je čitav život bio moj otac. Sve ovo je istina...surova, ali istina!

Podiže glavu i pogleda u Adila, oči joj se skupiše i prezrivo se osmehnu, hladno ga upita.

-I? Koliko sam vredela?

On spusti glavu izgovarajući.

-Ništa...kamata me je pojela, rulet sahranio.

Oči joj se napuniše suzama, dohvati brzinom mačke nož sa stola, zamahnu prema stomaku i oseti udarac koji je izbaci iz ravnoteže, snažne ruke stegoše zglob i saviše joj ruku iza leđa. Nije mogla mrdnuti, naslonjena na telo neznanca disala je duboko pokušavajući da se oslobodi. Njegov vreo dah joj oprlji vrat i začu jasno.

-Nećemo tako...mrtva mi ništa ne značiš! Sada ćeš se smiriti i biti dobra devojčica, lepo ćemo večerati a onda otići u moje odaje na spavanje. – glas mu je zvučao preteće. Tvoja prijateljica Suzan će biti pod budnim okom ovih momaka. Od nje zavisi tvoj život. Sutra će prvim avionom kući sa informacijom da si ostala u Maroku sa ocem. Odmah da naglasim, konzulat ili bilo koja državna institucija ne može dobiti Jaru nazad, ona pripada meni. Kao dokaz da je naša državljanka imamo i njenu dokumantaciju. Drugim rečima, nikada nije izašla iz Maroka!

-Nisam Marokanka, majka mi je rekla da je otac iz Alžira!

-Mnogo toga je napričao tvojoj majci, na žalost od toga ništa nije istina. No, sada ćemo večerati i pustiti teške teme.

Povuče je i gurnu da sedne u stolicu. Spusti se do nje i osmehnu se...zubi mu blesnuše i lice dobi mekši izraz, promuklim glasom joj šapnu.

-Žao mi je...Jamal je bio mamac, inače je srećno oženjen i ima troje dece. Moraćeš ga zaboraviti...nije od onih koji švrljaju!

Steže pesnice i pogleda ga sa mržnjom...srušio joj je sve snove, ubio je bez metka. Osećala se kao iznošene cipele...bez imena, bez indetiteta, bez razloga da živi! Suzan se tresla, proklinjala je dan kada su krenule u Maroko, krivila je sebe zbog naivnosti...Jara je platila cenu! Motala je film tražeći načina kako da se izvuku...pozvaće oca kada ostane sama. Podiže pogled i srete par ledeno plavih očiju...on ispruži ruku preko stola i reče.

-Tvoj telefon!

Pružila mu je bez pogovora.

ZavetWhere stories live. Discover now