We are the same

Part 2

"Kako to misliš 'neću moći napolje danas'? Moraš, devojko, danas je utakmica." Nikol je vrtela glavom dok je zabadala viljusku u salatu koja je izgledala tako odvratno, da sam mislila da je to samo običo parče obojenog papira.

"Tako lepo. Imam da učim za sutrašnji test iz srpskog." Prevrnula sam očima gledajući po karantini.

"Amanda, imaš sve petice I da dobiješ jedan opet bi imala pet, jer si ti mezimac svih ovih usranih nastavnika." Nikol nikada nije volela da uči. Iako je to teško za poverovati, jer na prvi pogled izgleda kao uzoran đak, no ona je jedva vrlo dobra. Njeni roditelji zbog toga uvek prave frku jer kako oni kažu 'uništava im ugled'. Što je potpuno ne tačno.

Počela sam da lupkam po stolu.

"Znaš, možda bih I mogla da odem s tobom." Na kratko sam je pogledala, grizući usnu. To I zapravo I nije loša ideja. Mogla bih malo da odahnem od svih tih prašnjavih knjiga. Podigla je obrve iznenađena time kako me je brzo nagovorila.

"Oko tri da si ispred moje kuće." Osmehnula mi se I izvadila telefon kako bi verovatno pozvala nekog. Ali na jedinu stvar koju sam se ja fokusirala jeste na jednu buckastu devojčicu koja sedi u kutku karantine I sa zadovoljstvom žvaće svoj sendvič. Izgledala je tako zadovoljna sobom, uopšte nije brinula o svojoj kilaži I izgledu. Udahnula sam duboko I vratila sitne suze natrag. Ja takva nikad neću biti, niti želim. Uzela sam sa svog stola tanjir sa hranom ali nisam mogla ne primetno da priđem pored Nikol, koja me je odmah ščepala za ruku.

"Gde si pošla, Amanda? Zar ćeš opet da baciš doručak? Sedi I jedi." Ljutito me je vratila na mesto, gledajući me namršteno. Vratila je telefon u torbu I prekrstila ruke na prsima gledajući me ljutito I dalje. Izdahnula sam I pogledala u tanjir. Isuse. Uzela san komadić pomfrita I kao neki zeka ga grickala.

"Amanda..." zabrinuto je izustila I potom mi dala pogled koji govori 'ubaci to u usta više'. Opet sam prevrnula očima I nabrzinu kao I juče usisala pomfrit. Najbolja je stvar ta, da niko od njih ne zna da ja posle ovoga sve ovo povratim.

~.~.~.~.~.~.~.~.~.~.~.~.~.~.~.~.~.~

Sedele smo u kabinetu matematike, znala sam da ovde neću moći da spavam. A sve više se osećam nekako slabije I umornije svakim danom, a ne znam razlog zašto. Uveče u devet sati legnem I spavam ko' klada.

"Gle kad sam dobila keca. Ubiće me ona veštica od majke." Čula sam Nikol kako psuje dok svoju prelepu kosu prebacuje preko ramena. Počela sam da se smejem na njene reči. Udahnula je I izdahnula duboko, govoreći najmanje pet puta molitvu. Brzo smo se ispravile kada je u učionicu ušao nastavnik.

Pogledao nas je sve namrgođeno pogotovo Natali. Ne miriše na dobro.

"Aj da vam podelim ocene ali odmah da vam kažem da uopšte nisam zadovoljan vama." Namestio je svoje naočare te uzeo iz svoje torbe sve kontrolne. Polizao je jedan prst I krenuo da lista. Odvratno. Prolazio je kabinetom I delio kontrolne, usput udarajući neke dečake po sred potiljka, jer kako on kaže 'ne razumem kako neko može keca da ima.' Kada je došao do mene, samo mi je turio papir pod nos. Četiri plus. Pa moglo je I gore biti.

"Opet sam dobila keca!" Vrisnula je u frustaciji Nikol I bacila papir. Spustila je glavu na klupu I češkala se po glavi.

"Sledeće nedelje dođi kod mene da zajedno vežbamo." Osmehnula sam joj se na što je ona samo klimnula glavom.

Posle svih časova koji su relativno okej prošli, krenule smo peške kući. Vreme je za divno čudo bilo lepo I sunčano ali je zato pirkao hladan vetrić koji je činio da se moja koža naježi. Nikol je bila zamišljena I samo smo ćutale dok smo išle ulicom. Ali sam odjednom zastala kada sam osetila da je neko malo biće udarilo u moje noge. Spustila sam pogled, kao I Nikol dole I zatekle devojčicu guste braon kose. Izgledala je kao da ima šest ili pet godina, bila je sva sitna I medena. Spustila sam se dole I podigla je u naručje. Imala je predivne, krupne zelene oči.