We are the same

Part 6

Kapljice su polako padale na kamene pločice, praveći jezivi zvuk. Niko se nije maknuo. Ni centimetar. Iz daljine se mogla osetiti strašna tenzija koja me je iznenada gušila. Moja pluća nisu mogla da dobiju pravu količinu kiseonika i zbog toga sam se osećala slabo. Njene ledeno plave oči su posmatrale svaki moj korak, svaki moj pokret je bio alarm za njenu divlju stranu da se oslobodi. U sebi nije imala ni trunku sažaljenja. Mogla je satima da te gleda dok se mučiš i jedino što bi od nje dobio jeste pohlepni i zlobni osmeh. Njena žrtva je bila tačno ispred mojih nogu, izudarana i krvava. Horor je bio jasan prizor i moje srce je kucalo svakim trenom sve brže i brže. Njena savršena usta su konačno napravile oblik.

"Zašto ljudi poput nje i tebe uopšte žive? Zagađujete ovo savršeno mesto svojim prisustvom."

Ta reč je ozvanjala u mojoj glavi non-stop. Nije bilo kraja. Crna rupa.
Devojka ispred mene je sa takvom brzopetošću ustala, usput padajući mali milion puta. Njeno lice je bilo natečeno, uplakano i pored svega umorno. Drhtavo je krenula prema njoj.

"Biću bo-olja, obeć-ćavam. Sam-mo mi dajte još malo-o vremena." Mucala je i plakala u isto vreme, nedozvoljavajući da njeno telo dođe do daha. Sklopila je ruke te je opet pala na zemlju, ovaj put u klečeći položaj. Devojka plavih očiju je sa gađenjem gledala u nju, praveći ovaj šou još gorim nego sto jeste. Protresla je glavom te je njen pogled završio na meni.

"Da li ti vrediš? Mhm? Dokaž se. Imaš tačno šest meseci da postaneš kao mi. Ako ne, tvoja pozicija će biti gora nego njena." Njen glas nije imao nikakvih emocija dok mi je to govorila. Bila je hladna kao led. Njena crna kosa je bila njen zaštitni znak. Njena duša oklop.

"A ja? Šta je sa-"

Udarac.

Udarac.

I još jedan.

Udarci su se ređali jedan za drugim, a devojka je od muke i bolova uspela samo da vrišti u agoniji. Svojim noktima  je pravila rane i ogrebotine na devojčinom licu, a ja sam kao statua stajala sa strane i dopustila da jadna devojka nastrada. Strah me je skroz obuzeo i paraliza mog celog tela mi nije dozvolila da se pomaknem sa mesta .

Napokon je prestalo, a ona je sa poslednjim izdahom napustila sobu, meni davajući poslednje upozorenje. Moj pogled se spustio na devojku. Plakla je. Jecala. A, ja nisam znala sta da radim. Strah mi je zakočio misli i jednostavno nisam mogla da se pomerim. Nisam smela.

Naglo sam ustala, ubrzano disajući. Srce je pretilo da će da mi iskoči iz grudi od jačine lupanja. Znoj mi se slivao sa lica, natapajući moju odeću. Ali kada sam pogledala prema dole, shvatila sam da na sebi imam plavu bolničku haljinu koja je zaudarala na smrad medicinskih lekova. Lice mi se stvrdlo na samu pomisao šta ja radim ovde. Ali i bez daljeg razmišljanja, scena mi je došla kao u fleš beku.

On.

Ja.

Jezero.

Pad.

Hladnoća.

Ruke su mi se tresle dok sam izbezumljeno gledala levo desno. Priključena sam na  infuziju, a na sebi imam pored haljine, najmanje tri ćebeta. Tada se čuo piskav i jako iritantan zvuk. U sobu su uletele moja mama i  Nikol, a iza njih Louis i moj tata. Takvom brzinom su uleteli da sam se zbog toga još više uznemirila. Nikol je kao iz topa svoje telo nabila na moje, grleći me kao nikada.

"Tako si me uplašila, Amanda. Mislila sam da sam te izgubila." Tiho mi je rekla, samo kako bih ja čula i niko više. Olakšanje sam odmah osetila kada sam je zagrlila. Udahnula sam njen prelepi miris, smirujući se polako.