We are the same

Part 1

Prolazili su minuti I minuti, dosada je već počela da me hvata. Izdahnula sam smoreno zbog činjenice koja mi govori da do kraja časa ima još dvadeset pet minuta. Oborila sam svoju bolnu glavu na klupu I osetila hladnoću predmeta na mom obrazu koja me je blago uspavljivala. Polako sam sklapala oči I na trenutak mogla da opustim svoj umorni mozak.

"Gospođice Parker, nikad mi neće biti jasno zašto vi uvek zaspite na mom času?!" Odmah sam podigla glavu na taj piskutavi I odvratno suvi glas. Trepnula sam par puta kako bih videla ljutu nastavnicu, gospođu Slade, kako me bukvalno proždire pogledom. Progutala sam pljuvačku I nestašno se osmehnula.

"Oprostite, neće se ponoviti." Skoro ceo razred je opet krenuo da mi se smeje, zbog čega sam pocrvenela I spustila čelo na svoje ruke.

"Ne brini, proćiće." Smeškala se Nikol, koja je sedela pored mene I tapšala me po ramenu. Kada je nastavnica otišla do table okrenula sam celo telo I lice prema njoj, pritom sam prevrnula očima.

"Uvek mene uhvati, a pola odeljenja ne."

Dok sedim ovde, mogla bih da preispitam svoj život. Od trenutka kada je moja ćelava glava izvirila iz maminog stomaka, do trenutka kada sam prohodala I počela da pričam svakakve budalaštine. Nikad mi nije palo na pamet da postanem neko popularan ili da budem osoba koja će previše da radi. Da, želela bih da postanen advokat, to mi je životan san. Takođe da idem na ples I da se bavim tim ali nemam dovoljno petlje za tako nešto. Uzbuđenje. Adrenalin. Leptirići u stomaku. Ne volim to. Ne znam kako da se nosim sa tim osećajima, previše su čudni. Uvek sam više volela da pročitam koju knjigu, nego da jurcam u kasnim satima po ulici I usput cugam neko alkoholno piće. Nah, nije to nikada bilo za mene. Dok sa druge strane, Nikol je bila kao stvorena za to. Pila bi, tražila momke, hodala u provokativnoj odeći pritom joj je bilo udobno u tome što bi nosila. Da ne pričam o štiklama, u njima je hodala kao u patikama.

Iz razmišljanja me je trglo zvono I Nikolin glas koji mi govori da se probudim.

Polako sam uzela sve stvari, osećajući ogroman teret na svojim malim leđama. Sranje. Uvek ponesem knjige koje mi nisu potrebne za čas. Izašla sam iz kabineta, zajedno sa Nikol koja je bila veoma snuždena. Svojim prstićima sam dotakla njene I ona me je pogledala svojim plavim, umiljatim očima.

"Jesi u redu?" Upitala sam je kada smo već polako bili na ulazu ka kabinetu za istoriju.

"Ne. Roditelji su mi zabranili izlaske do sledećeg tromesječa." Prekrstila je ruke ispod grudi, mršteći se. Ona je bila isuviše slatka, tako da me ne bi čudilo da joj roditelji zbog te slatkoće barem malo popuste. Znala sam da je nešto sjebala, jer da nije, ne bi bila u kazni. Njeni roditelji nju retko kad provale, ali kada to urade, njena kazna bude ogromna kao ova sada. Ona više voli da bude slobodna ptica, nego zarobljena kokoška.

"U čemu su te uhvatili?" Osmehnula sam joj se na šta je ona počešala potiljak I nezgodno se osmehnula." Recimo da sam bila u nezgodnom položaju sa Ivanom sinoć." Wow, odmah sam počela da se smejem zbog toga. Ona me je ljutito pogledala te skolnila svoju crnu kosu u stranu.

"Nikol, zašto si to uopšte radila? Znaš da tvoji to nevole." Rekla sam činjenicu." Da, ali ja imam sedamnaest godina, želim da se muvam, pijem, izlazim, ljubim ne želim kao ti po ceo dan  blejim u kući." Rekla je veoma otresito ali meni to nije smetalo jer znam da nije bilo upućeno meni, već njenim roditeljima. Njeni su bili strožiji od mojih, ali ona je uprkos tome I dalje želela ovakav život. Energičan. Izdahnula sam umorno I sela u poslednju klupu zajendo sa njom.

"Sledeći put ćeš me pokrivati, ako treba napraviću da budeš moja bliznakinja." Počešala je nos I izvadila telefon kuckajući nešto. Ja sam izvadila gumicu za kosu I zavezala kosu u  rep, gledajući kroz prozor. Vidi se da će pasti kiša ali iskreno jedva sam čekala.

~.~.~.~.~.~.~.~.~.~.~.~.~.~.~.~.~.~.

Napokon, svi časovi su bili jebeno gotovi I mogla sam konačno da odem svojoj kući. Nikol je otišla sa svojom majkom kući, I to uopšte nije izgledalo dobro. Polako sam krenula niz ulicu, slušajući muziku koja je dolazila iz mojih slušalica. Opuštajuća I lepa. Udahnula sam duboko hladan vazduh, nameštajući kapu na glavi. Već je počela rana jesen, a hladnoća je ovde nepodnošljiva. Ah, stvarno mi nikad neće biti jasno zašto. Izdaleka sam videla svoju kuću, jedva sam čekala da uđem unutra I da se zagrejem.

"Kući sam." Viknula sam kako bi svi unutra čuli ali sam se veoma iznenadila kada sam na vratima kuhinje zatekla Louisa kako drži tanjire u rukama.

"Mama I tata nisu tu, mama je kod frizera, a tata kod nekog druga. Znači, osuđena si na mene I moj ručak." Nacerio se zlobno I pogledao me upitnim pogledom.

"Znaš da neću jesti. Ne mogu." Rekla sam mu ozbiljno, zbog čega se njegov pogled smeškao I jedan tužan izdah izgubio iz usta.

"Amanda, moraš da jedeš. Prošlo je već mesec dana od posete lekaru, a ti nisi ni jednu kilu nabacila." Odneo je tanjire na sto, uzimajući me za ruku I dovodeći me do stola gde me je protiv moje volje smestio na stolicu. Prstima sam sklonila šiške sa lica I ljuto ga pogledala. Ne želim da jedem. I dalje treba da ukinem sve kalorije, da izgledam lepo I vitko, ne želim da budem debela.

"Ne želim. Muka mi je od hrane. Neću jesti danas." Sklonila sam prazan tanjir nazad na policu I pogledala ga prekštenih ruku. Lupio je nogom od pod I uzeo natrag tanjir, ovaj put ga puneći graško I piletinom." Ješćeš, barem malo. Za mene, molim te Amanda." Ponudio mi je tanjir, nesklanjajući pogled sa mog. Gledali smo se tako par minuta, znajući da ću popustiti. Jebeš ga, samo ovaj put. Klimnula sam mu glavom I uzela tanjir sedajući za sto. Čula sam ga kako govori 'to bree' te kako seda naspram mene I uzima da jede. Čim sam spustila pogled na tu hranu, koja je za pravo čudo mirisala božanstveno, osetila sam mučninu. Pogledala sam Louisa I videla da on svoju hrani jede veoma brzo, usput gledajući u mene svako malo.

"Jedi." Zarežao je nakon čega sam uzela komadić mesa I stavila ga u usta. Bože, ko zna koliko kalorija ima u ovom mesu ili uopšte u ovoj porciji. Jedva sam ga sažvakala I progutala. Još malo sam nešto muljala po tanjiru, viljušom pravići neki lik od graška.

"Gotova sam." Ustala sam sa stola ne dozvoljavajući Louisu ni da mi kaže da je primetio da sam veoma malo jela. Počela sam da se penjem stepenicama te brzo skrenula u kupatilo zaključavajući ga. Uspaničeno sam kleknula na kolena, podižući dasku od wc-šolje, te sam otvorila usta. Gurnula sam dva prsta unutra I naterala svoj organizam da izbaci sve što sam pojela. Osetila sam suze u očma zbog iste stvari. Nikada neću biti dovoljno lepa I zgodna. Svi me teraju da jedem, a to ne smem. I ovo je bilo previše. Ustala sam I pustila vodu, odlazeći ispred ogledala. Bila sam bleda, umorna I iscrpljena. A što je najgore, niko osim moje porodice to nije primetio. Izašla sam iz wc I otišla pravo u svoju sobu. Bila je srednje veličine, sa krevetom u sredini I stolom sa strane. Dva prozora iznad kreveta I ormarom malo dalje sa desne strane. Fotelje su bile naspram kreveta I sto za kopmijuter sa leve strane.

"Samo da zaspim." Prošaputala sam tiho sebi u bradu, skidajući čarape sa svojih stopala. Bacila sam se na krevet, puštajući da san ovlada mnome.

Samo kada ne bih živela u stvarnoti kakvoj živim, ali sudbina je već napravila svoje....

Halloo people!

Ovo je moja nova priča koja je malo više drugačija od predhodnih, ali dobro.

Nadam se da će vam se svideti I da će te razumeti poentu priče.

To je to, hvalaa❤❤