We are the same

Part 7

Možda sam kriva za većinu stvari koje su mi se desile u prošlosti ali još uvek nisam htela to zvanično da priznam. Ali kada se setim da će moje greške uticati na moju budućnost, ne mogu da provedem ni jedan dan misleći o tome. Nepredvidljiv. Tako bih ga opisala. Mislim na život. Nepredvidljiv.

Crne farmerke su mu tako lepo ocrtavale te jake noge i crni duks kao i kapuljača koja mi je uskratila pogled na njegove kovrdže. Izgledao je divlje. Njegova pojava je bila tamna i misteriozna ali ne do te mere da sam po svaku cenu htela da saznam sve o njemu.

Bilo je tu i zlobe.

Raširenih očiju je posmatrao moju priliku dok sam ja skamenjeno zurela u njegove krupne, zelene oči. Jezik mi se zavezao od mogućeg straha da će da mi naudi. Ipak, ostala sam da stojim mirno pored prljave vode.

Odjedno se ispravio, i svojim dugim nogama krenuo ka meni.

Zašto se ne porem? Zašto stojim u mestu?

Kada je bio dovoljno blizu, uspela sam nekako da se pokrenem, znoj mi se slivao niz čela. Da li je to stvarno bio strah od njega ili samo moja anksioznost od života samog , nisam mogla da znam. Krenula sam da prođem pored njega ali me je njegova desna ruka uhvatila ispod miške i tako me zaustavila. Ostala sam ukopana da stojim pored njega dok se njegova ruka polako spuštalo do zgloba. Tu je ostala.

Gledala sam ispred sebe, nisam smela da ga pogledam.

"Ja...tražio sam te." Jedva čujno je prošaptao sakrivajući svoje lice ispod kapuljače kada sam se okrenula da ga pogledam. Ćutala sam.

"Nisam hteo da misliš da sam izopačen do srži..." nastavio je kada je shvatio da mu neću osgovoriti." Zato ću ti ovde reći da..." zastao je kako bi duboko udahnuo te je nastavio." Jako mi je žao zbog svega što sam ti uradio i što si zamalo nastradala zbog mene." Nakon te rečenice je pustio moju ruku, koja je blago pala pored mog tela. I dalje sam ga gledala otvorenih usta i očiju, neverujući šta je upravo rekao. Okrenuo se da me pogleda te sam odmah nabacila moj čuveni poker face.

Usne su mu bile slupljene i obrve namrštene.

"Ne očekuj ništa više od ovga." Prkosno je rekao i potom brzim koracima nestao. Gledala sam za njim dugo, dugo sve dok nisam mogla više da ga vidim.

I tako sam napravila još jednu grešku. Opet sam protumačila nekoga pogrešno. Opet sam dozvolila da mi misli lete slobodno bez ikakve želje da ih obuzdam. Koji sam ja moron. Debil. Idiot.

Zaboravila sam i na činjenicu da moji žele da me se otarase na neki način. A i zaboravila sam na to da me rođeni brat i najbliža drugarica žele izdati. Da me lažu. Udahnula sam hladan vazduh i kada sam izdahnzla videla sam mali oblačić. Krenula sam kući.

#####################

Uzela sam četkicu za zube i laganim pokretim trljala površinu. Zamišljeno sam se gledala u ogledalu, želeći da shvatim šta još ne valja sa mnom. Ne valja moje lice, način na koji razmišljam, moje telo pored svega ne valja. Ali šta još?

" Amanda! Kasniš pobogu." Viknula je mama iz kuhinje. Mama je uvek imala pištljiv glas ali ovo jutro je bilo neuporedivo iritantno. Cele nedelje sam ignorisala i nju i Louisa. Nikol sam izbegavala kako sam mogla ali danas u školi će me svakako ispitivati. Pljunula sam mešavinu paste i vode u lavabo i uzela peškir da se obrišem. 

Kada sam sišla dole umalo nisam vrisnula kada sam videla njih dvoje kako me ljutito gledaju. Srce mi je stalo zbog naglog pojavljivanja niotkud. 

" Moramo da pričamo." Nikol je krenula da me uhvati za ruku i povuče sa sobom ali sam je ja samo odgurnula. Šokiranost se pojavila na njenom licu.