NJEN Ratnik - 2.deo ✅- U PRODAJI*

"Mamin Sin"

Na putu do hotela, Mrgud i ja, vozili smo se u tišini.

Bila je to ona tišina u kojoj se vode veliki i bitni dijalozi a opet ništa od toga ne bude na glas izrečeno.

Toliko sam toga htela da mu kažem, ali su sve reči zastale u grlu, stvarajući jednu od onih velikih knedli, zbog kojih ti dođe da vrištiš na sav glas a ipak ostaneš nem. 

Moje misli srljale su sa jednog kraja na drugi. Strahovala sam za Bet, strahovala sam i za njega. U svom tom bunilu i haosu, nisam ni primetila da ne idemo u pravcu hotela, sve dok nije stao na parkingu ispred jedne kuće. Zbunjeno sam gledala kroz prozor u kuću, sa prilazom od sitnog kamena i uredno podšišanim travnjakom sa obe njegove strane. Kuća je delovala jednostavno ali zanimljivo. Drveni trem ispred ulaznih vrata bio je obojen u belo, okružen žardinjerama sa bujnim zelenilom
privlačio je pažnju.

Polako okrenem glavu ka njemu. Shvatim da dok sam ja pažljivo posmatrala kuću, on je gledao u mene.

-Zašto smo ovde stali?! 

Tiho upitam. 

-Ovo je moja kuća. 

Iako mu je glas zvučao ozbiljno, kutovi usana odavali su ga da je zabavljen mojom zbunjenošću a verovatno i pretpostavkama u mojoj glavi, koje je moga da nasluti.

-Imaš kuću?!

Podigne obrve o pogleda me zbunjeno. 

-Naravno da imam. Gde si ti mislila da živim? 

-Ne znam, slegnem ramenima. Ne deluješ mi kao tip koji može duže vreme da bude stacioniran u jednom mestu.

-U pravu si! Ali isto tako volim i svoj mir. Tu, prstom pokaza na kuću, tu ga imam. 

-Šta radimo ovde, upitam nakon par trenutaka tišine u kojoj smo nemo posmatrali jedno drugo, a glas mi gotovo puca od napetosti i iščekivanja. 

-Moram na put.

-Oh!

Priznajem, nisam očekivala ovakav odgovor.

-Večeras, brzo upitam da sakrijem svoju razočaranost.

-Da! Polazim odmah nakon što tebe odvezem do hotela. Moram prvo da spakujem neke stvari za put.

-Dobro, odgovorim. 

Gledam napred na put, dok u krilu nervozno stiskam prste. Nemir se uvlači kroz svaku poru na mojoj koži. Slutim nešto i to me čini uznemirenom.

Trgnem se kad osetim njegove prste na mom licu.

-Želiš li da ostaneš ovde i sačekaš me u kolima, ili da uđeš unutra? 

„Radoznalost je ubila mačku."

-Poći ću sa tobom. 

Nisam sigurna koliko je to pametan odgovor ali želim da saznam nešto više o njemu. 

Izašao je iz automobila, a zatim prešao na drugu stranu i otvorio mi vrata. 

Dok koračam ka kući, pored njega, gledam u svetla koja se vide kroz prozore.

-Živiš sam?

-Ne! 

Poprilično sam sigurna da nema ženu, ali sa kim onda živi? Neko je sigurno zaslužan za to što su sva njegova odela uvek besprekorno ispeglana.

-Oh, još uvek si mamin sin?

Moje smeh, zbog šale koje sam mu uputila, naglo nestane kada me prostrelio ljutitim pogledom, koji nisam razumela.