NJEN Ratnik - 2.deo ✅- U PRODAJI*

Tata

Teško je živeti od uspomena. Još teže kada su uspomene sve što imate.

Ja nisam imala ni jednu zajedničku sliku sa njim koju bih mogla da iscepam kada me stigne ljutnja.
Ni jedan poklon namenjen meni koji bih mogla da bacim da se osetim bolje kada bi me uhvatila seta.
Ja sam imala Brajana i Koko, bez kojih nisam mogla, a koji su me neprestano sećali na njega.

Bilo je dana kada sam sa velikim entuzijazmom disala punim plućima i gurala napred, misleći da sam prebolela.
Bilo je noći kada bih iscrpljena fizički i emotivno pala, i rukama čvrsto obgrlila samu sebe, ne bih li pronašla utehu i snagu da nastavim dalje.
Bilo je uspona i padova u mojoj rešenosti da ga zaboravim, ali kako je vreme proticalo postalo je sve lakše.

Ta bol se nije smanjila ali moje je srce postalo veće, za sreću koji mi je moj mali anđeo pružao svakodnevno.

-Vidi mama. Moji zubi mirišu. - reče Brajan nakezivši se od uha do uha, dok smo se zajedno umivali.
-Ludice zubi ne mirišu. Oni su samo čisti jer si ih upravo oprao. - objasnila sam mu.
-Ali ta pasta miriše na jagudu. - bunio se, pokazujući mi tubu sa svojom pastom za zube na kojoj je bila naslikana jagoda.
-U redu! - smejala sam se. -Miriše. - složila sam se. Možda je dete i imalo pravo. - Samo se ne kaže jaguda nego jagoda. - ispravim ga.

Pogled koji mi je uputio jasnomi je dao do znanja da sledi pobuna.

-Zašto onda nije jaboka nego jabuka?
Brajan i njegovi argumenti . Smejala sam se sa suzama.
-Brajane to su dve različite vrste voća, nemaju puno sličnosti, pa se samim tim ni ne zovu slično.
-Ali… - ponovo je hteo da se pobuni.
- Hajde! Brzo u sobu da te presvučem. Žurimo! - prekinula sam ga jer nije bilo kraja u njegovim pokušajima da dokaže kako je on u pravu.

Bio je mali  brbljbljivac sa stotinu pitanja, “zašto i kako", i ponekad bih požalila što je to povukao na mene.

Istrčao je iz kupatila i seo na krevet da gleda crtaće.
Nakon što sam se ja obukla i spremila za posao, prišla sam krevetu da i njega obučem i spremi ga za obdanište.

-Molim te lenjivče, savi ruku. Imam osećaj da oblačim drvo a ne dete. - Brajan nije sarađivao u svom oblačenju, dok je svu svoju pozornost posvetio crtaćima koji su išli na TV-u.
Nasmejao se mojoj šali i provukao ruku kroz rukav majice.
-Mogu li da imam brata? - pitao me je odjednom.
Istog sam trena prestala da ga obuvam. Pogledala sam ga ozbiljno, iznenađena njegovim pitanjem.
-Brata?! - ponovila sam zbunjeno.
Brajan klimnu glavom.
-Mogu li? - ponovo postavi svoje pitanje.
-Od kud ti sad to? Zašto me to pitaš? - smejala sam se, mada mi i nije bilo do smeha zbog ovog njegovog pitanja.
-Juče smo učili jednu pesmicu. - reče.
-Oh… To je lepo. O čemu? - pitala sam radoznalo, misleći da je tema brata završena.
-O bratu. - odgovori.

Nisam mu odmah odgovorila. Nisam ni znala šta bih mogla da mu odgovorim. Završila sam vezivanje njegovih pertli a onda svoje ruke položila na njegova mala kolena i pogledala ga.
-Imaćeš jednog dana brata ili sestru Brajane. - rekla sam tiho. -Imaćeš, ali moraš malo da sačekaš. Možda kad budeš još malo porastao. - nežno sam ga pomilovala po licu.
-Ali ja nemam tatu, onda moram da imam brata! - rekao je nezadovoljan mojim odgovorom, podižući ton svog tananog glasa.

Na spomen oca, nečeg u vezi čega me nikada nije pitao, jako sam se uznemirila i naglo ustala sa poda.

-Bože Brajane, šta te je spopalo? Od kud ti sad to? - trudila sam se da govorim smirenon iako se tako nisam osećala ni najmanje.

-Tako pesmica kaže. - reče nadureno i prekrsti ruke na grudima kao da je ljut.

Rukama preklopim lice. Nisam znala šta trebam da kažem a da me ne shvati pogrešno i da ga ne povredim. Lagano se spustim na kolena ispred njega.