BRZINA

Kyle

2 nedelje kasnije

Zadnje dve nedelje bile su burne. Dobila sam posao u obližnjem kafiću i dobila otkaz. Posao mi se svideo, plata bi bila solidna, nije bilo previše naporno i sve bi bilo super da moja šefica nije pomislila da sam homoseksualka. I dala mi otkaz. Neću da lažem povredilo me to. Nisam mogla da verujem da u današnje vreme još uvek postoje tako homofobične osobe.

Sa Cindy je sve bilo normalno, valjda. Trudile smo se da ne spominjemo događaje od pre, ali smo se vraćale na neki stari put. Ona, Anton i ja, nerazdvojiva trojka. Izlazili smo nedeljom ili bi oni došli na moj posao. Bilo je lepo ponovo se vratiti na staro. Samo što je od "starog" ostalo samo naše prijateljstvo.

Anton i ja smo sedeli u njegovoj dnevnoj sobi i gledali neku seriju koja se prikazivala na Tv-u, kada mi je zazvonio telefon. Bila je to Cindy i sva srećna sam se javila. Moja sreća je opala onog trenutka kada sam čula jecaje i tiho dozivanje mog imena.

-O, moj Bože, Cindy šta se dešava? Gde se nalaziš?-uspaničeno vičem.

-Desila se nesreća... moj brat... upravo su ga dovezli kući iz bolnice u Washingtonu... moja mama te treba da joj pomogneš... dođi molim te!-jecaji su bili tiši sada i njen glas malo mirniji. Prekinula sam rekavši da odmah dolazim.

-Šta se desilo?- Anton je zbunjeniji od mene, ako je to moguće.

-Ne znam neka nesreća, ne znam da li je Cindy povređena, ali jeste neki od braće. Dovezli su ga kući. Zove me da dođem. Ništa ne razumem.

-Brat?-diže obrve i tačno znam na šta misli. Šta ako je to On?

-Pričaćemo kad dođem, ne mogu sada.-Mahnem mu rukom i izletim iz stana. Uđem u auto i krenem kod Cindy.

Cindy je imala složenu porodičnu situaciju. Imala je jednog rođenog brata, Mike. Kada joj je majka umrla njen otac se oženio ponovo i sva deca u kući su je smatrali majkom. Mila je imala jednog sina iz svog prvog braka, to je bio On, Kyle. Moj greh. Kasnije su Mila i Cindyn otac usvojili devojčicu, Miu, koja je imala 3 godine. Jako komplikovano. Ponekad razmišljam kako se ne pobune ko je ko kome. Da sam na njihovom mestu to bi mi se sigurno dešavalo.

Kako sam se približavala kući shvatila sam da ni ne znam zašto idem tamo. Kakve ja veze imam sa svim tim? Nervozno sam prošla rukama kroz kosu dok sam gasila auto. Za trenutak bila sam ispred velikih vrata, pozvonila i ne sačekavši odgovor, uletela u dnevni boravak.

U boravku sam zatekla teta Milu i Cindy kako tiho razgovaraju, dok se Mia igrala na podu pored njih.Primetile su me i obe ustale pozdravljajući me. Zahvaljivala sam bogovima što je Cindy nepovređena. Zamislite da od najbolje prijateljice budete odvojeni 7 meseci bez poziva i poruka i onda, kada se napokon sretnete i izgladite odnose, ona doživi neku gadnu nesreću i ko zna šta bude posle. E, to bi bio bedak. Uskoro se ispred mene pojavila kafa i teta Mila je prešla na stvar.

-Zvali smo te, jer nam treba tvoja pomoć. Jedno od moje dece je doživelo nesreću, opasnu. Treba nam neko od poverenja, ko je barem upućen u taj posao, da ga nadgleda preko dana ili kad nikoga nema kod kuće i po noći... Cindy mi je rekla da si dobila otkaz, pa sam mislila da ti to preuzmeš. Znaš da te svi u kući volimo kao da si deo porodice... i ako mogu pomoći tebi umesto nekome drugom bilo bi divno. Na platu i uslove se nećeš žaliti, obećavam.-muči se dok ovo govori, oči joj se pune suzama. Ponuda za posao?! u meni je sve vrištalo od sreće. Nisam puno poznavala Mike-a, ali sam znala da je jako dobar momak, tako da sve ovo ne bi bilo teško toliko.

- Da li je Mike u mnogo lošem stanju?- gledam u njih dok polako spuštaju poglede. O ne, samo ne to!

-Stormy, nije u pitanju Mike... već Kyle.-Cindy progovara ne gledajući me

***

-Možeš da zamisliš? E, od svih osoba da mi Cindy ponudi tako nešto? Ne verujem.- hodam levo-desno po sobi i urličem. Cindynoj mami rekla sam da ću da razmislim i otišla pravo kući, dok sam usput pozvala Antona.

-Ne znam šta da ti odgovorim. Nisam uopšte mislio da će te to tako potresti.

-Nisam ni je, ali pretpostavljam sada kada znam koliko će mi biti blizu... ne znam...-I nisam lagala. Mislila sam kada ga napokon vidim da ću biti jača, mislila sam da mi On, zapravo, i nije toliko značio. Na našu "vezu" gledala sam kao na avanturu, znala sam da će biti nešto prolazno. Imponovalo mi je što je ostao samnom duže od sedam dana, što je njemu bilo rekord, a opet, iznenadilo me je kako je hladnokrvno samo otišao, mada sam znala da se tako rastajao od "aktuelnih". Valjda sam zasslužila više, mislim, pet meseci izlaženja i svega i da samo nestane? Bila sam ljuta, ali ljutnja je bila jedino osećanje za koje sam trenutno bila sigurna i koje sam bez straha ispoljavala. O ostalima nisam ni razmišljala. Do sad.

-Zato ja znam. Hajde mala, vadi telefon i naruči dve kaprićoze. Na prazan stomak se ne može razmišljati.-Antonov osmeh bio je zarazan, pa sam se minut nakon svega smejala sa njim o nekom događaju u noćnom klubu koji je posetio sinoć.

Ma koliko Antonovo raspoloženje bilo zarazno, u meni se borilo dobro i zlo. Samo što su granice ovoga puta bile pomalo ne definisane. Da li je dobro da prihvatim ili odbijem ovaj posao? Koliko god ja mislila da je za mene dobro da odem glavom bez obzira i molim bivšu šeficu da me vrati na posao... možda je zapravo dobro da pomognem Njemu, svojoj prijateljici, ženi koja me voli kao majka? Teško je činiti dobra dela kada ne znaš kome trebaš da činiš dobro.

Zvono je prekidalo moje misli i za trenutak sam se našla pokraje vrata. Ispred njih je bio raznosač pizze. Zaradovala sam mu se kao poklonu za Božić. Otrčala sam do torbe da uzmem karticu i platim. Ali kada sam otvorila novčanik tamo je bila samo moja lična karta i vozačka dozvola. Izvinjavala sam se momku što čeka i čeprkala po torbi, ali nje nema pa nema.

-Antone, jesi li video moju karticu? Ne mogu da je nađem.

-Ne. Tražićemo je posle, platiću ja.

Dok je on plaćao ja sam se prisećala svakog mesta na kjem sam bila u zadnjih 24 sata. Išla sam do Antona, ali nisam nosila novčanik, zatim u supermarket, ali sam karticu vratila u novčanik kada sam bila u autu... ne nisam je vratila u novčanik, ali sigurna sam da sam je makar ostavila u torbi. Uzimam torbu i na podu izvrnem njen sadržaj. Nema. Kasnije sam bila kod Cindy, ali nisam koristila novčanik. A onda sam se setila, bila sam besna i tražila sam ključ u torbi kada je na mene naleteo biciklista i oborio me. Ako je karica bila u torbi tada je sigurno ispala jer se sav njen sadržaj rasuo po asfaltu.

-Jesi li je našla?- Anton stavlja čašu Coca Cole na sto i otvara pizzu.

-Nisam, nema je. Gospode Bože, na njoj je sav moj novac. Nemam ni cent gotovine.

-Potražićemo je zajedno. Jedi sad.

Trebam li da napomenem da smo dva sata tražili jebenu karticu i da je nismo našli? Znači prošli smo svaki kutak, pronašla sam čak i leksikon iz šestog razreda, ali ne i karticu. U autu sam pronačla žvake, stari karmin i 5 dolara, ali opet, ne i karticu. E srećo moja, ko li mi te uze??

Sva ova zbrka značila je samo jedno. Novac dok ne nađem karticu sigurno neću tražiti od roditelja. Radije bih prala guzicu nepokretnom Kaylu. Što nas dovodi do definicije granice dobra i zla od malopre. Najbolje je, ipak, da prihvatim taj vražji posao i da dokažem sebi da je između nas ostala samo ljutnja. Znači, ipak ću prati guzicu Kaylu. Blago meni.

a

Novi nastavak je tu. Polaku ulazimo u priču... Vote i komentar bi mnogo pomogao da ovu priču vidi više ljudi, plus svako mišljenje je dobro došlo da promenim ono što ne valja. Molim vas samo da ne odustajete od ove priče zato što je na početku dosadna. Tako mora.

Kisses, only yours!

PS-ova bebza gore je Stormi Bree i glumiće našu Stormy.