BRZINA

Anđele

Kyle

Živeo sam američki san. Imao sam karijeru, bezbroj žena u svom krevetu, novac, hektolitre alkohola. Ali nisam imao sreću. 

Nakon mnogo uspona i padova moja porodica je zapravo počela da podseća na porodicu, ali ja se tamo nisam osećao prijatno. Nimalo. Gušili su me osmesi kao da se ništa nije desilo. Kao da smo oduvek tako srećni. Nismo bili. Ja nisam neko ko se prertvara.  Zato porodica nije mogla da bude moja uteha.

Srodna duša. Uvek mi je bila zanimljiva činjenica da u jednom trenutaku života upoznamo osobu koja će nam značiti više od roditelja i koja će ih u jednom trenutku zameniti. Kako je to moguće?  Da mi neka žena koju poznajem par godina, ili manje, znači više nego majka, ili neko drugi?

Da li to Stormy može biti meni? Zamišljam sebe u mnogim životnim situacijama i jednostavno nemam odgovor. Volim je. To sam shvatio kada sam, nakon što sam pobegao glavom bez obzira od nje ni sam ne znajući zašto, u nekom klubu pokupio neku devojku. Nisam je mogao ni pogledati. Mislio sam napiću se pa ni neće ni biti bitno. Varao sam se. Bilo je bitno, što ne miriše kao ona, što ne uzdiše kao ona. Praktikovao sam da kada sam u kres-šemi sa nekim budem veran. Nisam viđao druge žene dok sam bio sa Stormy, a kada sam iz te šeme pobegao, nisam se mogao navići da je nema. Tada sam shvatio. Ona je ta. Princeza za bitangu. Kliše.

Možda samo trebam da nas bolje upoznam. Mislim, znam svaki jebeni milimetar njenog tela i znam osnovne stvari o njoj, omiljenu boju, vino, muziku, hranu, gde voli da izlazi. Ali nisam znao njenu priču, niti je ona znala moju. Bili smo stranci. Nisam znao zašto je izgledala ponekad kao da joj ne prijaju moji pogledi, pogotovo kad smo bili na početku. Niti ko je onaj momak sa kojim se svađala kad se sretnu. Nikada nisam čuo o čemu razgovaraju, ali tražila bi da ide ubrzo nakon, a Anton bi je tešio.

Tu je. Pored mene. Dodaje mi majicu da obučem, a ona navlači šorts na moje noge. Spretna je. Sa mojim telom se odnosila kao da sam lutka. Bila je profesionalna. Njena ruka se nigde bije zaustavljala predugo, niti prekratko. Šta da joj kažem?  Osećam se kao neki klinac koji se prvi put zaljubio. Nesiguran sam. Znam šta mogu da izgubim. Jebenu sedmicu na loto-u.

-Spreman si. Možemo da krenemo. - klimnem glavom i uzmem štake koje mi pruža. Siđem niz stepenice, a ona zamnom noseći pokretna kolica. Izađemo iz kuće i ona u gepek svog Pola stavi moje štake i kolica, a mene dovede do prednjeg sedišta. Sednem i povučem nazad sedište, da imam prostora za noge. Ona je već na svom sedištu i pali automobil.

-Svratićemo do mene prvo, da se presvučem. Misliš li da ćeš moći da čekaš?
-Naravno. Šta si isplanirala?
-Mislila sam da se malo prošetamo gradom i prođemo plažom. Još uvek ne bi trebalo da je gužva. A onda možemo negde da jedemo. Slobodni smo do posle podne. Šta kažeš? - njene zelene oči kratko pogledaju moje. Naravno da se slažem. Da je rekla da idemo u jebeno pozorište pristao bih. Bilo šta samo da se ne pravi da ne postojim i da nemamo prošlost, pa kakvu takvu.
-Sasvim mi odgovara. - i zapravo joj odgovorim i pustim muziku na radiju. Sve samo da je tu.

Liftom smo došli do njenog stana i čekao sam dobrih pola sata da se spremi. Kada sam je video u helankama i kratkoj majci stvarno sam se zapitao šta je toliko radila. Ali bila je lepa kao i uvek i valjda je to bila poenta svega. Pokupila je neke stvarčice i krenuli smo. Ubrzo smo opet bili u autu.

Nismo puno pričali i ne znam zašto mi je to prijalo. Samo je Khalid pevao neku svoju pesmu i doprinosio atmosferi koja je bila... Nostalgična valjda?

Parkirali smo se u delu grada blizu plaža i odmah otišli na šetalište. Bilo je bukvalno 10 sati ujutru, a napolju je pržilo. LA nisam voleo samo zbog toga. Uvek je bilo vrelo. Što je  sjajno ako ste, na primer, tinejdžer. Cure su uvek u šortsevima i kupaćim kostimima. Uvek je leto, a leto je doba flerta. Noću zahladi pa je i romantično.

-Falio mi je svež vazduh. - kažem čisto da razgovaramo. Stormy gura moja invalidska kolica pa joj ne vidim lice. Nervira me to. Nervira me što sam jebeni bogalj u najbitnijim trenicima svog života.
-Uskoro ćeš biti skroz zdrav, pa ćeš biti na svežem vazduhu stalno. - čekao sam šta će reći sledeće. Pauza je trajala kratko, a ona je nastavila da priča.
-Kako se desila nesreća?  Bilo mi je glupo, iskreno, da pitam tvoje.
-Vozio sam poslednju trku ove sezone i ne znam... Izgubio sam kontrolu i prevrnuo se. Kad sam izašao iz kome doktor je rekao da sam dobro prošao. I dalje ne znam na šta liči formula. -zanimala me je formula više nego bilo šta. To je bila moja prva i jedina ljibav do sada. Nikada mi se ovako nešto nije desilo. Uvek je bio kvar na formuli, a ne u meni. Ja sam bio krivac. Nisam bio koncentrisan i eto šta se desilo. Pogađate zašto?

-To je bilo gadno. Zaista si dobro prošao. Mada, znao si da je to opasan posao. Povrede se dešavaju i u kancelarijskim radnicima, a kamoli sportistima.
-Da ali, ja vozim od desete godine. Prvo karting pa formula. Iskusan sam vozač, volim brzinu, to je bila samo moja greška. Nisam neki vernik, ali zahvaljujem Bogu što sam živ. Propustio bih da te vidim ponovo. Ne bih to sebi oprostio. - odlučim da idem do kraja, iskren do kosti. I da bih je ubedio svojom rukom potražim njenu na ručkama kolica. Daleko je i jedva je uhvatim.
-Svaku priliku iskoristiš. - osmeh, moja nagrada. Srećan sam.

Nakon pola sata sedne na klupu i namesti moja kolica da budu u ravni sa njom, tako da izgledamo kao da sedimo zajedno.

Zagledam se u beskrajno plavetnilo ispred sebe.

-Voleo bih da pokušamo, ozbiljno. Znaš da imamo pravu vezu. Sa osećanjima i svim.
-Znam i ja bih to volela. Ali... Teško je. Bojim se. Šta ako se predomisliš?  Kyle, ti ne znaš šta znači samo jedna cura. I nemoj to da te vređa.
-Ako aludiraš na moju vrenost, znaš dobro da grešiš.
-Aludiram na tvoje interesovanje. Dosadiće ti. Kyle, ne bih podnela da još jednom nestaneš. Ne zato što bi me povredio već zato što bi ubio moje samopouzdanje. Dobro znaš da mi poverenje nije jača strana. Jedva si ga dobio prvi put i prokockao si ga. I ja želim da ga imaš i ovaj put, ali ne mogu, a da ne pomislim da sve može ponovo da se desi. Samo što ovog puta jedva ću preživeti. - slušam je i čekam da mi se svaka ureže u pamćenje. Želim da zapamtim dan kada sam anđelu slomio krila, bojeći se da će mi otpasti rogovi i rep. Ovaj anđeo je tek polizao svoje rane, a ja sam se vratio. Ne krivim je. I ja bih uradio isto. Št sam ti to uradio, anđele?

Duboko uzdišem. Daću sve od sebe za tebe anđele. Obećavam ti.

-Razumem te. U redu je. Pričaćemo o nečemu drugom.-čujem njen uzdah i dva zelena oka me gledaju sa olakšanjem. Zašto je ovako teško vratiti nekoga u život? Bog zna koliko je želim pored sebe.

-Može. Gde si proveo sve ovo vreme?

-U Evropi. Vozio formulu. Bio sam u Italiji i Španiji. Bilo je dobro, ali vidiš i sama... Mnogo sam pio, iskreno možda je i to uzrok. Ne  znam. Šta si ti radila?

-Hmm,učila, mnogo, onda izlazila, većinom na Antonov nagovor. Svađala se sa svojima... ma znaš uobičajno.

-Ne znam nikada nismo ovako sedeli i pričali.-nesigurno joj uzmem ruku u svoju. Ako ništa bar danas je moja, ako ništa bar danas ćemo razgovarati kao da nema razloga da me mrzi. I samo tako... razgovarali smo.