BRZINA

Prijatelji

Nisam uznemirena, a trebala bih. Ne bojim se susreta, a trebala bih. Kyle je drugačiji, sada, kad ne može ni da ustane, ni da sedne, ni da govori kao nekada, sada, kada mu je snaga na izmaku. Ne bojim se, zato što sada ja imam moć, zato što sada ja mogu da odem, zato što on nije u poziciji da bira.

Ne znam da li je to bilo dobro ili loše po mene, ali ono što me je privuklo kod njega bila je upravo moć, samopouzdanje, sposobnost da svaki razgovor, svaku svađu preokrene u svoju korist. Želela sam da budem kao on, uvek sam u sebi tražila tu snagu kojom ću da "pokorim svet", kojom bi ja bila alfa. Nije to bilo zato što sam sebična ili zato što su ljudi uvek na neki način koristili moje popuštanje, smatrala sam da kada u sebi nađem taj prekidač i počnem da koristim uticaj koji imam na druge, da će nova era u mom životu početi.

I dalje tražim taj prekidač i neću odustati dok ga ne nađem. Ovo treba da mi bude priprema. Sada kada imam tu moć, makar samo nad njim, naučiću da je koristim, a koje hodnike svog uma ću otkriti neka bude iznenađenje koje često donose vreme ili pravi ljudi.

Ulazim u kuću bez kucanja, jer znam da unutra nema nikoga. Cindy ima snimanje, Mike se negde izgubio nakon noćnog provoda, teta Mila je na trčanju... Ostavljam torbu u kuhinji i pozdravljam domaćicu kuće. U roku od minut ulazim u Kaylovu sobu da vidim da li spava. U rukama je držao zvonce koje je trebalo da označi da mu nešto treba.

-Treba li ti nešto?-ni sama ne znam zašto ovo zvuči tako sarkastično.

-Televizor-tih, promukao glas se prostire prostorijom. Usudim se da ga pogledam samo sekundu duže. Snaga. To je prva pomisao kada ga vidite. Mišići tonirani fizičkim radom i pomalo teretanom. Opasnost je druga. Isijava iz njega čak i kada je srećan, potpuno normalan, kada ga ništa ne razdražuje, pa čak i kada ga bole polomljeni udovi, rana na stomaku i podlivi po licu.

Uzmem daljinski, uključim televizor i u dlan polomljene ruke mu utisnem daljinski. Pripremljena sam na to kako će moje telo reagovati na dodire i uspem da se oduprem svim navalama vrućine, pa drhtavice, pa hladnoće. Njegov pogled govori "Kako jebeno da koristim jebeni daljinski polomljenom rukom? Ko li tebe stavi tu?!".

-Dobro će ti doći dam malo razmrdaš prste.-odmahnem glavom i izađem iz sobe. Vratim se sa neotpakovanom sterilisanom iglom i špricom, braunilom i sastojcima za infuziju.

-Znaš li koliko nestručno izgledaš? Ulivaš, ono, nulu poverenja.-zajedljiv je, pokušava da me pogodi u slabu tačku. Bez nekog određenog cilja, pokaušava da vrati svoju muškost. Ne odgovaram na njegove provokacije, zamolim ga da bude miran i plasiram braunilu u koju uključim infuziju. Izađem bez reči svesna da ću se kroz par minuta vratiti.

I vratim se sa ovsenom kašom koju ovaj maneken jede za doručak. Približim stolicu, poslužavnik stavim na noćni sto i sednem.

-Neću da jedem!-odsečno kaže gotova besan. Izgleda da mu je danas bolje nego juče i to mnogo s obzirom da ima dovoljno energije da se svađa.

-A ja neću da te molim. Jedi ako hoćeš, ako nećeš baš me briga, baciću ovo, a ti ništa nećeš dobiti do ručka. Hoćeš li sad da jedeš?-osećam se kao da pričam jogunastom, razmaženom detetu, unapred znajući da me neće poslušati. Na moje iznenađenje, ovo jogunasto dete me je poslušalo i pokušava sada da se podigne dovoljno. Ustanem da mu pomognem, osetim trzaj kada mu dodirnem ramena da mu podignem jastuk, osetim uzdah kada ga vratim, likujem u sebi, ali kasnije se opet pravim da se ništa nije dogodilo. Stavim poslužavnik u krilo i počnem da ga hranim.

Među nama je tišina. Pored toliko ne izgovorenih reči, pitanja i odgovora, mi ćutimo. Čini se kao da će proći večnost dok neko od nas progovori. U meni gori, zašto je otišao? Kako je povređen? Boli li ga puno? Da li je našao nekoga od kada je otišao od mene? Da li ga je želela kao ja?

-Ne želiš da pričaš samnom?-blago promukao glas me izbaci van rupe prečešljavanja svake reči koje smo ikada rekli jedno drugom, a koja je pretila da me usisa i vrati na početak kada sam pre pet meseci shvatila da je otišao od mene i da je to uradio namerno, da se neće vratiti meni i moliti me, da je sve bila farsa.

-Ne znam o čemu. Nemam ti šta reći.-kažem dodajući mu ubrus i spremajući se da krenem.

Klimne glavom uz uzdah.

Više nisam razgovarala sa njim. Radila sam sve ono što mi je rečeno da radim dok sam tu, izbegavala sam njegov pogled, a kada bi me domaćica pozvala na ručak, kafu ili kolače, ja bih rado prihvatala. Naposletku, oko šest sati došla je Cindy da pozdravi brata, a mene da odemo negde van kuće, na sladoled.

Poslastičarnica je bila velika, u ulici u kojoj je živela Cindy. Svetlo-plavi i rozi zidovi, metalni stolovi i stolice obložene bilim krznom. U sredini bio je stolić sa izloženim mafinama, a preko puta njih bio je šank sa kolačima iza kojeg su se smeškale ljubazne radnice.

Volela sam svoje prijatelje, kada sam trebala rame za plakanje oni su bili tu, kada sam trebala nekome da se poverim bili su tu. Nije nas bilo mnogo, ali držali smo se zajedno, poznavali jedno drugo u dušu. I ovaj put pokazali su mi koliko su pravi prijatelji, znali su da sam zbunjena i nisu mi govorili ništa u vezi sa njim. Pričali smo o radosnim temama, a kada bi hteli nešto da me pitaju grizli su jezik i obraze da ne progovore.

Vremenom čovek shvati, da jurcanje za stanovima, kućama na Beverly Hills-u, momcima, da američki san nije bitan, nije potreban ako smo sami, ako pored nas nije neko da nas drži za ruku, da nam čuva leđa i pokaže pravi put. U mom životu to su bili moji prijatelji.