BRZINA

Devojčice

Suze nisu moja stavar. Jednostavno je tako. Nisam nikada volela da oplakujem svoj život, pogotovo pred publikom. Makar ta publika bila i moja najrođenija majka. Zato brzo brišem suze i dišem duboko.
-Kako bih samo želela da je sve drugačije. Da sam te odbila, izbegla...  Ne znam. Ili da te barem mogu preboleti.
-Ja ne bih želeo da je tako.-osmejak mu je na usnama. Rukom obuhvata moju i pređe palcem preko nje.
-Ja ne žalim što sam te imao, devojčice... Mislim Stormy. Ja ne žalim što sam upoznaobtako neverovatnu ženu kao što si ti. Ne bih želeo ni da me preboliš.
-Šta bi želeo onda? Iskren budi.-ovo je noć da se stvari iznesu na čistac i ne zvala se ja Stormy tako će biti.
-Želeo bih da znam da ti kažem sve ovo što osećam, a da ti ne kažeš kako te lažem. Voleo bih da nađem reči. Znaš ja sam vozač formule, reči nam nisu najjača strana.
-O, veruj mi da znam, ali ja znam sa rečima i reći ću ti nešto, dok smo bili u toj nazovi vezi, ono što sam osećala bilo je da me poštuješ u najmanju ruku, znaš...  Da ti značim. Smešno je to,  zato što taman kada sam sebe uverila da ne umišljam ti nestaneš u vidu dima koji stvara ona tvoja formula.
-Znaš šta je još smešno? To što sam se i ja tako osećao, ali nisam to mogao da priznam sebi i pomislio da je to zato što toliko vremena provodimo zajedno, pa sam rešio da to ne radim. Otišao sam. Eto. Vraćao sam se ovde kada se desila nesreća. Želeo sam da vidim kako si.

Želim li da mu se vratim? Bolelo me je previše. Mada, niko nije uspeo da u meni probudi stvari koje je on uspevao, znate oni leptiri i ta sranja. Mislim, to mu je nekako išlo od ruke, da mi uzdrma univerzum, uzbudi u sekundi, naježi čim progovori ili me dodirne...
Volela sam osećaj, veliki muškarac koji zna šta želi i kako to da dobije želi mene. I to ne da me iskoristi i baci (iako je na kraju to i uradio),želeo je da me ima na razne načine i to je trajalo dugo.

Nije bio napadan, ali je bio uporan. Znao je kada da stane i to sam cenila kod njega dok me ja "zavodio". Iskušavao bi me, zadirkivao, ali kad vidi da mi je dosadilo prestane.

Bio je šarmantan, zasmejavao me, delio komplimente, pričao samnom o svakodnevnim stvarima... Privlačio me je, jako. I jednom se moralo dogoditi. Verovala sam mu i mislila da je to dobra prilika da se i ja sam 20 godina "okadim". Možete to da gledate i sa druge strane, iskoristila sam ga. Bio je lep, bio je nežan, dovoljno. Ali kada mi se javio dan posle, pala sam. Želela sam još. Nije bilo planirano, ali se desilo.

Obećala sam sebi da se neću zaljubiti i bila ubeđena u to i to ponavljala kao mantru. Sad kad ga gledam, setim se kako sam bila glupa. Plašilo ga je sve to, kao i sve muškarce koji su uživali u svom "bez osećaja" život. Ne znam priču iza njegovog takvog života, ali sigurno nije jedan od muškaraca kojj bi voleli da sruše zid oko sebe i odreknu se takvog života.

Dok mi sve ovo pričam, polako shvatam. On mene voli na neki svoj čudan, neizrečen način, ali me voli. I ako sam išta naučila u svom životu je da muškarck kao što je on vole najbolje.
Hoće li me povrediti ponovo ako nam dam šansu? Ali kada gledam na ljubav i veze sa te strane, nije li ljubav povređovanje i lizanje rana?

Ne bi naš problem bio u tome što se svađamo, niti što ne verujemo jedno drugome, već zato što ne verujemo sebi, svojim osećajima i instiktima.

I opet, možemo li raditi na tome? Možemo li jedno drugo ubediti u to koliko ga ono drugo podržava u svemu i premostimo manjak samopouzdanja koje imamo u sebe kada su u pitanju veze? Možemo li uspeti?

Nije mi strano da se parovi vraćaju jedno drugome nakon mnogo dužeg vremena, ali me muči to što mi nismo bili par. Ljudi su znali da mi izlazimo, ali ne da li je to prijateljski ili drugačije, naše duge noći bile su samo naše i nismo želeli da to menjamo. Mada, koga briga za ljude, ja prva nisam nikada verovala da će od nas biti nešto više.

-Devojčice? Zamislila si se. -šapuće kao da će njegov glas probuditi nekoga, operzno i ... Osećajno? Postoji li tako nešto?
-Tu sam. -ok, glupača sam. Pa vidi da sam tu. Prevrnem očima na sebe, mentalno.
-Ne moraš ništa da mi kažeš. Nemoj da misliš da te na to teram ili nešto. Samo... Devojčice, hoćeš li dozvoliti da te zagrlim?  Molim te. -Kyle nikada ne moli. Zagledam se neki sekund duže u sive oči koje me uporno posmatraju i samo tako približim se njemu i pazeći da ga ne povredim, stavim glavu na njegove grudi.

Udahnem duboko i zaklopim oči. Umorna sam, budna sam od 9, a sada je 4 ujutru. Polako svanjuje i mene savladava san. Opirem se ja njemu, ali ništa.
-Popni se na krevet, ostani ovde. -kao da mi čita misli, Kyle tiho progovori. Ustanem samo na kratko da skinem jaknu i cilele i legnem ovaj put cela.

Osećaj je dobar. Tako nekako platonski i umirujući. Nema tenzija među nama, pa ni onih seksualnih. Oboje znamo da je pred nama dug put koji ne znamo gde će nas odvesti. Moramo se naučiti jedno na drugo. Teško je stvarati nove navike. Mi smo prošli kroz ono telesno. Ono emocionalno proći ćemo usput.

Njegova ruka u mojoj kosi, ja na njegovom ramenu, disanje mirno, oko mene mir... San me hvata i na trenutak pre nego što zaspim pomislim jedno, uspećemo mi. Sigurna sam u to.

Škola ubije i najrazigranije umove. Eto to je moja poruka za kraj. Izvinite ako se negde pojavi neka gramatička greškica...