BRZINA

Stereotip

Stereotip. Eto šta sam ja. Stereotip. Počevši od mog imena i prezimena, pa sve do toga da sedim u kafiću u centru grada sa momkom koji mi se ne sviđa, na sastanku, sve da bih iznervirala onog jednog kojeg nosim na duši. Zašto to i dalje radim? Ne znam. Da li ću nastaviti to da radim? Verovatno.
Gabriel je bio simpatičan, učtivo pričao i tako to. Ništa zanimljivo nije se pronalazilo na njemu ili u njemu. Jednostavno bio je takav, ugodan za oko, ali nezanimljiv. Mada, kada malo bolje razmislim takva sam i sama. Obična.
Jednostavno ljudi vide da sam tu okolo, a zapravo me i ne zapamte. Džaba sam se trudila kao tinejdžerka da se izdvojim, nije išlo. Nisam bila čudakinja, nisam bila lepotica, nisam bila stidljiva, niti svađalica, ništa po čemu bi me drugi pamtili. Bila sam sredina kojoj ostali teže, a mene je gušila.
Sa "sastanka" sam otišla ni ne sećajući se o čemu smo pričali. Glava mi je bila u oblacima, u smišljanju Kyleove face kad me vidi sutra, razmisljanju o svojoj prosečnosti i sličnome. Pratila sam razgovor, ali ga nisam živela, bila tu i negde drugde. Obećala da to trebamo ponoviti i otišla.
Kada sam stigla kući bio je mrak i bila sam umorna. Napisala sam Antonu poruku da ćemo se čuti ujutru i istuširala se. Danas sam imala slobodan dan, a opet bolela me je svaka kost kao da sam radila u hitnoj pomoći.
Znate one noći kada vam se oči sklapaju, ali san vam ipak ne dolazi na oči? One su najgore. Svet se tada čini malen i svakakve misli se rađaju iz takvih noći.
Tako sam ja ležala na leđima u jedan posle ponoći slušajući neku muziku, pokušavala da ravnomerno dišem i ne pomeram se kako bih zaspala i preispitivala svoj život.
Činilo mi se kao da plivam, kao da se održavam nekako iznad vode ni sama ne znajući kako. Bila sam zadovoljna. Posao na kojem nisam skoro ništa radila za platu koju dobijaju doktori opšte prakse bio je odličan, mobilno radno vreme...  Bila sam tužna. Momak kojeg sam volela...  Da mogu da sa sigurnošću kažem volela, psihički i fizički. Dakle, momak kojeg sam volela je zarobljen za krevet, u bolovima, polomljen. A sa porodicom se nisam čula nekoliko dana. Koliko god me to činilo nekako mirnijom, tako me je činilo i tužnom. Sam pogled na Cindynu porodicu koja je bila toliko komplikovana, a opet toliko skladna, činio me je anksioznom u najboljem slučaju. Volela sam sve te ljude, ali sam se bojala da u jednom trenutku ne postanem zavidna i ljubomorna.
Nisam želela da se vratim unazad, da živim svoj život od pre godinu dana, previše je dvoličnih ljudi bilo u njemu, ali isto tako, nisam želela da živim kao što živim sada. Tešila sam sebe da je sve ovo samo prolazna faza. I da će proći, kad tad.
Svetlo i pištanje mog telefona prekinulo je muziku, a i moje misli. Bila je to poruka na instagramu, ni manje ni više nego od Kyle. Dok je internet bio sporiji nego ikada moje srce je bilo brže, i ako ovako nastavim neću izbeći hroničnu tahikardiju.
"Kako ti je prošao sastanak? Ako smem da pitam naravno *emotikon koji razmišlja*"
Okej, samo smireno. Provocira te. To radi stalno. Gospode, zašto mu u nesreći nije i jezik otpao?  I šta sada da mu odgovorim? Uzimam telefon i pišem i brišem poruku. Na kraju natipkam na brzinu i kliknem "pošalji".
"Smeš, naravno. Bilo je odlično, dogovorili smo se da ćemo ga ubrzo ponoviti. Zašto si tako zainteresovan? "
Ja retko kada ne znam šta da odgovorim. Iako se često činim mutava, britka sam na jeziku, ali kada treba da sastavim prosto-proširenu rečenicu u njegovom prisustvu to je gotovo nemoguće.
"Meni je trebalo mnogo duže da dođem do drugog dejta. Standardi ti se izgleda snižavaju. "
Glupa ja, glupa ja! Da bar nisam odgovorila na poruku! Misli, misli...
"Šta ćeš vremena se menjaju..."
Nije baš nešto čime bih se ponosila, ali zaključam telefon ne planirajući da odgovorim. Međutim kada je telefon zazvonio, u milisekundi sam ga držala u rukama.
"Dođi"
"Molim"
"Dođi kod mene sada"
"Kasno je"
"Bojiš se mraka? "
"Ne, nego nije primerno"
"Dečko će ti se ljutiti? "
"Ne! "
"Onda? "
"Dolazim"
Mogu da zamislim njegov zadovoljni smešak. Momak je đavo. Moj mozak je zobena kaša. Toliko.
Ustanem, obučem trenerku i izađem. Dva je posle ponoći, nigde nikoga, čuje se smeh i muzika iz barova koji su niz ulicu, i to je to. Čini mi se da sam za minut stigla do Kyleove kuće. Glava mi je przna i hodam kao po komandi. Iskoristim rezervni ključ koji sam dobila za hitne slučajeve i uđem.  Tiho je. Ne želim da probudim nekoga, pa uključim lampu na telefonu. Otvorim vrata sobe na kraju hodnika i dočekam svetlo televizora i sive oči kako me gledaju.
-Nadam se da umireš, čim me zoveš ovako kasno. -smuljam, pravim se hladna, glumim da me ne zanima zašto me je zvao. Iako je pravo pitanje zašto sam ja, za ime Boga, došla u pola noći kod njega.
-Sedi. -ljuti me. Kada počne da naređuje znači da je jebeno samouveren, a to ne znači ništa dobro. Sednem, za svaki slučaj, da se ne iznervira. Ne želim scene.
-Gde su svi?  Zašto me zoveš ovako kasno? Da li sam ti bila blokirana na društvenim mrežama do sada?
-Svi su odletli na njujoršku nedelju mode da gledaju Cindy i planiraju da se vrate sutra popodne. Moramo da razgovaramo, neometano i trenutno je najbolji trenutak za to. Isključio sam društvene mreže kada sam otišao.
-Aha, a o čemu bi da razgovaramo?-licemer,stoka, muška kurva... Definitivno imam tahikardiju, jedva dišem dok sedim na fotelji pored kreveta. Podignem jednu nogu, više da izgledam ležernije, da sakrijem nervozu.
Ja sam ona vrsta osobe koja iščekuje da se nešto desi i onda kada se to desi ja ne znam kako da se ponašam.  Mozak mi se isprazni i nestanu svih 1253 scenarija koje sam smišljala
-Ne znam... O nama valjda... Ovo što trenutno radimo nije zdravo i neće još dugo trajati. Svesna si toga. -ovaj razgovor je smišljao čitav dan ili mu jednostavno nikad ništa nisam značila, pa čak ni dobar seks, jer govori tako smireno, kao da ništa nije bilo, kao da smo nešto probali i nije uspelo.
-Naravno. I?
-Zanima me kako si, nakon svega...
-Dobro, siromašno, kao što vidiš, ali dobro.-kučka sam i ovo mi se neće isplatiti, znam.
-Nerviraš me. Devojčice, zašto si takva? -podigao je glas i tada su sve moje barijere pale.
-Zašto sam ja takva!?  Izvini, ispravi me ako grešim, ali ti si taj koji je otišao bez objašnjenja, bez pozdrava, samo se probudio jedno jutro i rešio da počneš novi život! Zašto se TI praviš kao da sam ja kriva?!
-Nije tako.
-Ma nemoj?! A kako je?
-Znam da sam te povredio i žao mi je...
-Znaš?!  Ne znaš ti ništa! -toliko o tome da ne želim scene. Ja sam ta koja ustaje i histerično hoda gore-dole i koja viče.
-Devojčice, sedi dole. Slušaj me. -glas mu je blag. Zbunjuje, Kyle kojeg ja poznajem nema toliko živaca, puca mnogo brže od mene.
-Zovi me imenom!
-Dobro, Stormy, pomozi mi da se pridignem. -umesto jebi se mojom glavom je prošlo jedno za to primaš platu. I moja glupa guzica mu pomogne i podigne ga na jastuke, a zatim sedne u onu istu fotelju.
-Kako si se promenila, potamnila, popunila se...
-Zanemariću tvoj komentar da sam debela i zamoliću te da kreneš sa suštinom da stignemo do kraja bar dok ne svane.
-Naporna si, znaš? -klimnem- No, dobro, zaslužio sam nije da nisam. Šupak sam, znam to. Što nisam odbio da dođeš i gledaš me ovakvog svaki dan, što sam otišao bez pozdrava... Znam i svaki put zajebem sve više. Bojao sam se... -uzima pauzu verovatno smišljajući reči kojima bi moje srce poverovalo i ostavilo razum da viče glupačo.
-Nisam želeo da te povredim...
-Ali si ipak to uradio.
-Znam sada, ali tada nisam znamo. Mislio sam, ako odem, spasiću i sebe i tebe osećanja, poklona za godišnjice, rođendane, seksa jednom sedmično ili jednom mesečno...  Činilo se kao dobra ideja. Tada. Ne i sada, devojčice.
-Zovi me imenom-ne znam odakle mi snaga da i dalje budem ovakva kučka umesto da se okrenem i odem ili mu saspem u oči da znam da leže i da slobodno prestane da glumi.
-Jao, majko. Dobro, Stormy. Otišao sam i shvatio da ne nalazim isto zadovoljstvo u stvarima u kojima sam ranije uživao i shvatio da mi fališ, Stormy, jednostavno da želim da si tu.-ovo su bile reči koje sam želela da čujem, ali me vređaju. Misli da ako je rekao da sam mu falila da me ima ponovo. Vara se. Boli me svaka njegova reč, jer me podseća na to kakva sam glupača bila i ostala, kakva ću biti dokle god sam pored ovog nadmoćnog muškarca. Greška je samo moja za sve što je rečeno i što će se reći. Zadnji atom samokontrole istekao je u vidu malene suze koja je iza sebe ostavila vlažan trag. Moj pokušaj da ona prođe ne primećeno propao je kada je jaka plava svetlost bljesnula iz televizora, praveći da se sija kao dijamant, a njegov uzdah samo je potvrdio da je bolno svestan svega. Bože, koliko samo želim da mu verujem.
-Nije tako lako. Ti... Ne znaš kako mi je bilo. Mislila sam da ti se nešto desilo, raspitivala se, pravila od sebe budalu, zamalo prijavila tvoj nestanak policiji... Postalo je još gore kada je Cindy otišla, od sramote, Kyle, znala je gde si, a nije mi mogla reći, iz poštovanja prema tebi. Onda sam ludila, pa bila ljuta. I sada kad napokon osećam sebe, tvoja majka me pozove da joj pomognem da brine o svom sinu i ja prihvatim ni ne razmišljajući da si to ti. Kako da se ponašam, šta da radim?  Reci mi.
-Ne plači, smislićemo nešto.-odahujem glavom, dok još jedna suza klizi niz moj obraz. Ovo je agonija.
-Sedni na krevet, Stormy, daleko si mi. -potapša mesto pored sebe. Odmahnem glavom ponovo.
-Molim te. -tako je to bilo od uvek. On kaže skoči, ja hop. Svaki put. Pa i ovaj. Sednem pored njegovih nogu, negde na polovini kreveta. Dovoljno daleko da me samo njegovi prsti mogu dodirnuti.
-Umorna sam. Ne mogu više... -glava mi klone na ruke i počnem da jecam. Nakon skoro 2 meseca suše u mojim očima, slamam se. Osećam kako  njegove ruke pokušavaju da me privuku. Ne dozvoljavam mu.
Ovo će biti duga noć.

Inspiracija je čudo. Uživajte.😘