BRZINA

Dan 1

Da li sam spremna za sve ovo? Nisam, ali sam tu pred ogledalom i tražim šta obući. Uzimam belu majicu na bratele i crne farmerke. Da li je ovo previše opušteno? Diši Stormy, ti ljudi te znaju skoro čitav život! Šminka ili bez šminke? Gospode, nisam baš najbrža u spremanju, ali ovo mi već oduzima previše vremena. Odlučim se za malo pudera, maskare i sjaja, pročešljam kosu i izađem iz kupatila.

Probudila sam se nenormalno rano, sredila sobu, napravila obilan američki doručak, sredila kuhinju, popila kafu, pospremila boravak, istuširala se i sada završavam sa spremanjem. Radim sve samo da ne dopustim sebi taj trenutak razmišljanja, jer svako moje razmišljanje pretvori se u smišljanje pet različitih scenarija čiji mi se kraj ne sviđa, a i ne dogode se na kraju. Nisam želela da se ovako suočim sa njim. Pretpostavljam da mi je trebalo više vremena, i inače, uvek sam potajno ignorisala činjenice da sam povređena i da mi fali njegovo prisustvo u mom životu. Eto, priznala sam i pravo da kažem ne osećam se bolje, ni malo.

Ne razmišlja, samo ne razmišljaj! Ulazim u auto i krećem. Osam sati je i LA se budi, najlepši i najmirniji deo dana. Na neki zadovoljavajuće čudan način smiri čoveka. Parkiram pred kuću u koju sam toliko puta ušla da je poznajem bolje nego svoju. Miris sušene lavande i okeana, hladni tonovi bele i sive zajedno sa toplim ljudima koji tu žive nisu mi grejali srce kao pre. Čak šta više, u mene se uvlačila ona hladna zebnja kojoj nisam dozvoljavala prilazak celo jutro.

Cindy otvori vrata sa malim smeškom i pusti me unutra. Poznajem taj osmeh. Viđala sam ga često pred testove i pismene kada smo ubeđivale jedna drugu da će sve biti u redu.

-Majka je otišla u kupovinu i na trčanje pa ću te ja sprovesti kroz kuću i sve to. Stormy nadam se da nisi ljuta na mene, ne mogu ni da zamislim kako ti je sve ovo. Nisam imala pravo glasa, majka ne zna šta se dešavalo, predložila te je i otac je prihvatio. Nisam mogla da se bunim.-greje mi ruke svojima i ubeđuje u ovo što govori. Verujem joj. Vidi joj se u očima da bi me najrađe izbacila iz ove kuće i poslala na Havaje dok On ne ode. Obe znamo da je to nemoguće.

-Uredu je, stvarno. Daj da završimo sa ovim što pre. Čini mi se. biće mi lakše posle.-rešila sam, nema stajanja, veća sam nego svoji problemi. Udah, izdah. Ma koga zajebavam, preplašena sam. Veliki, strašni, mada ranjeni, vuk lično.

Opet taj osmeh podrške i krećemo uz stepenice. Kroz hodnik, do zadnjih vrata levo, ulazi Cindy sa osmehom i ja za njom. Velika plava soba, police na jednoj, pokretna kolica na drugoj strani, Njegove slike sa mečeva i poneki trofej na drugoj strani, bolnički krevet u sredini. Trepnem par puta pa podignem pogled na Njega. Nek sam prokleta zbog ovog što ću reći, ali nikada ga nisam videla lepšeg. Ili je ovo samo onaj trenutak kada zaboravite neverovatnu muževnost i lepotu koju imaju ljudi koji su otišli od vas, ili je stvarno poslednjih meseci ovaj Kazanova postao muževniji. Crna kosa bila je mokra od znoja i rasuta po belim jastucima, oči su bile sklopljene, brada neobrijana, par ogrebotina i podliv ispod oka. Niz lice mu se slivala znoj, a usne su bile zgrčene. Izgledalo je kao da pati, kao da ne može da izdrži. Onda sam skolinila pogled sa njegovog lica i videla nogu u gipsu podignutu na jastuke, ruka je bila takođe u gipsu , a oko torzoa zavoji, sa malim krvavim tragom kod desnog vitog rebra. Bože.

Dodir na nadlaktici me je vratio u stvarnost i pokazao da ne sanjam. Ova zverka je povređena i to jako, jako loše.

-Stormy, ovo je bolničar Gabriel. On nam je pomagao ovih par dana dok se ti nisi odlučila. Biće tu još danas da ti pokaže sve što treba da znaš, a onda će dolaziti jednom sedmično sa doktorom da prate Kylovo stanje. Gabriele ovo je Stormy, moja prijateljica i od danas tvoja koleginica.-nervozni osmeh je ovaj put preleteo Cindynim licem. Gabriel je bio crnac, imao je gotovo žute oči i bila sam sigurna da sam ga već negde videla.

-Poznajemo se mi već. Koleginice, kako ste? Dugo se nismo videli.- i onda sam se setila. Gabriel je bio godinu dana stariji od moje generacije i poznavala sam ga tako što je volontirao i biblioteci. Znam da je biblioteka bila puna mlađih studentkinja kada bi on radio, a neću da krijem da sam i ja, neretko, bila jedna od njih. Dobar pogled išao je dobro kao odmor od silnih stranica anatomije ili patologije.

-Pa, znam i za bolje dane. Drago mi je da te vidim.

Tiho mrmljanje nas je prekinulo u čavrljanju i nateralo nas da se okrenemo prema Kylu. Idalje je spavao, pa sam pogledala u Cindy i Gabriela.

-Loši snovi?

-Malo su ređi, ali da. Još uvek ih ima.

Slušala sam razgovor koji se odvijao pored mene i ponovo se okrenula prema njemu. Greška. Bio je budan sada, plavo-sive oči bile su umorne, zamagljene. Patile su kao i ostatak njegovog tela. Da ovome ne prisustvujem rekla bih da se ne događa, da veliki Kyle, alfa mužjak, zver, izgleda ovako, za Bogu plakati. Cindy mu je prišla i uhvatila ga za zdravu ruku.

-Dobro si?-klima glavom dok gleda u mene-Boli li te puno?-ponovi isto-Stormy će menjati Gabriela ovde, brinuće o tebi i to, da li si ok sa tim?

Ako sam dosada bila prokleta, sada treba da se sačuva zadnji krug pakla samo za mene.

-Ne smeta.-tih, dubok glas posla dobro poznatu jezu niz moje telo. Sve je ostalo isto. Ubrzani otkucaji i aritmija, navale vrućine, drhtaji, sve je tu i sve je isto kao dok smo bili zajedno. Kao da nisam ljuta i kao da me ne boli što se ne bismo videli da nije bilo ovoga. U ovom trenutku nisam mrzela njega već sebe i to sa razlogom. Ipak, priberem se koliko toliko brzo i blago uz neki guljav osmeh klimnem glavom.

-Ja vam neću smetati. Nadam se da će sve biti ok i ako vam nešto treba ja sam niz hodnik.-Cindy ostavi kratak poljubac u moju kosu i izađe. Nevoljo počni.

Zapravo je najteži deo svega ovoga bio Kylov pogled koji mi je retko napuštao lice. Slabo je govorio, malo jeo, negodovao kod stavljanja infuzije. Bio odsutan devedeset posto vremena. Gabriel je pričao o diplomiranju, novom poslu, njegovoj rutini sa Kylom, ispitivao me o meni i mom životu. Vodili smo konverzaciju kao da se znamo odavno, a ne iz viđenja u biblioteci pre više od godinu dana. I bio je drag i zabavan, dovoljno da mi drži pažnju i skloni misli sa žarenja na licu koji sam osećala od dobro poznatog pogleda.

-Ima mnogo povreda, unutrašnjih, spoljašnjih... mnogo... Ali snaći ćeš se ti ne brini-Gabriel je odlazio oko četiri i opraštao se od mene. Zahvalim mu se na svemu i sednem na fotelju u sobi. Kyle je dremao pa sam malo odahnula.

Sa teta Milom sam uz kafu komentarisala o plati i radnom vremenu, zatim smo neobavezno ćaskale i otišla sam kući. Izdah olakšanja mi nije pomogao. Izazov će biti sutra, prvi put sama... sa njim. Tuš, brza hrana i vino, kao i tradicionalni telefonski razgovor sa Antonom mogu i spasiće dan, a brige o sutra ostaviti za sutra.  

a/n

Ko ne voli nastavak u pola 2 ujutru? Verovatno niko, ali kako god. Iskusnijim piscima verovatno nije toliko teško da napišu ovako misaone nastavke, ali meni je bilo i zato je ovako kako je.

Sve jedno, vote i komentar kao i uvek i preporučite ovu priču vašim pratiocima, prijateljima itd.

Kisses, only yours!!