BRZINA

Savršeno jutro

Kyle

Osećam kosu na svom licu, nečije pomeranje pored mojih nogu, moja ruka obavijena je oko nekoga...  Udahnem duboko i još je jače stisnem.  Znam ko je to, znam da je ovaj put ne smem pustiti. Zato dok ona uzdiše pored mene, ja pokušavam da nastavim da spavam, neka ovo traje još koji trenutak duže, samo neka traje.

I trajalo bi, da njoj nije zazvonio telefon. Trznuo nas je oboje i ne znam kako, ali u trenutku, moja ruka je bila iza moje glave, a Stormy na podu. Pokušam da je pridignem i da se ne nasmejem, ali jaka bol ne preseče i naglo se vratim u krevet.

Moja devojčica je raščupana i verovatno ne zna gde se nalazi, ali se kikoće i to mi automatski izmami osmeh. Ubrzo brišem suze od smeha, a ona se javlja na telefon stiskajući oči.

Ne znam zašto je to uvek radila, kada joj je nešto baš smešno ona jako zatvori oči. Toliko da joj se kapci i nos naboraju. Bila bi preslatka tako, pogotovu ako joj se pojave male suzice u uglovima očiju.

Klima glavom i nešto govori u telefon. Za to vreme ja pronađem svoj i pogledam koliko je sati. Petnaest propuštenih poziva od mame i jedan propušten poziv sa nepoznatog broja. Odlučim da taj broj pozovem posle doručka. Poziv je bio nedavno, ne znam kako ga nisam čuo. Mami ću poslati poruku.

Sada kada su mi ruke slobodne, a na nozi je langeta, počeću sa fizikalnom terapijom. Čim vidim koliko ću se brzo oporaviti moram da zovem svog mentora i da se vratim na treninge. Brzina je moja zavisnost. Ovih dana pomišljao sam da pitam nekoga da me gurne jako kolicima da bar osetim taj vetar na licu, kad ideš jako brzo. Čudan sam.

Stormy spusti telefon na noćni stolić pored kreveta i prođe rukom kroz kosu. Moja devojčica, kako mi je samo nedostajala!
-To je bila tvoja majka, kaže da će uhvatiti noćni let za ovamo, pa da ih očekujemo tek sutra. - okrene se i počne da traži nešto po torbi. Uzme gumicu i zaveže kosu u nekakvu pinđu, a zatim sedne pored mene. Klimnem joj glavom kao odgovor i pružim ruku ka njenom licu.

Ne treba mi ništa drugo, samo da joj dodirujem mekanu kožu, da je posmatram. Da se uverim da je tu. Od kada sam došao u LA bojim se samo jedne stvari, da ću se probuditi. Da sanjam da je njen obraz na mom dlanu, da sanjam ovaj njen 'ubila bih te da se nisi osvestio' pogled. Da sam u nekoj alkoholnoj komi, da se nije desila ni ova nesreća, ni da sam u krevetu, niti da je ona tu sve vreme.

-Rano je još. Hoćeš da se vratiš da spavaš? - bubnem nešto i ostanem živ. Imamo mi o puno čemu da razgovaramo, a oboje se bojimo.
-Posle ovakvog buđenja definitivno ne bih mogla da spavam ponovo. Spavaj ti. Ja ću da vidim šta ti je danas planirano i spremim sve. Možda te i izvedem malo napolje. - šaljivo mi dobacuje i smeška se. Ustane sa kreveta i izađe iz sobe. Kako mi je samo falila.

Pokušam da se ispravim i sednem i ovaj put uspem. Uzmem daljinski i uključim televizor. Radostan sam. Nasmejem se na samu pomisao da sam stvarno radostan. Nisam to dugo bio. Poslednji put kada je moja majka zvala da dodjem iz Calabasasa u LA da upoznam devojčicu koju su usvojili, malu Miu. Nisam znao kako će to da funkcioniše, ali sa malom sam se skontao na prvu i bio presrećan.

Slično je i sada. Ne znam da li ćemo uspeti da ovo što Stormy i ja osećamo dovedeno na razinu srećni do kraja života. Iskreno verujem da hoćemo. Ali sam srećan što je tu, što razume sve moje demone, što me nije ostavila na cedilu kao ja nju...

Ne zaslužujem ni polovinu njene pažnje i požrtvovanosti. Iako, drago mi je zbog toga, uliva mi neku nadu to što nije poslala Milu u tri lepe kada je čula da se o meni radi, što se brine o meni. Odbijam da mislim da bi se tako odnosila prema svakom pacijentu.

Hvatao sam trenutke u polu snu kada me duže posmatra. Nemo i daleko, kao da se priseća. Tada bih se i ja počeo prisećati hemije među nama i govorio bih sebi "Kad staneš na noge, klekni pred njom i zaprosi je, ona je tvoja žena za ceo život! ". Zaspivao bih srećan, a budio bih se okupan znojem, shvatajući da ona verovatno pored sebe ne želi muškarca kao što sam ja, koji ni jednu noć ne zaspi, a da se ne priseti svojih demona.

Moje misli prekine ona. Moja devojčica u rukama nosi dve šolje dok laktom otvara vrata. Miris kafe se širi prostorijom i umiruje moje uzburkane misli. Nije lako ogoliti dušu kada se na njoj taložilo godinama, ja ću to morati da uradim pred njom.

-Izvoli kafu. -stavi mi šolju u ruku i sedne kao malo pre. Promumlam tiho hvala i pomirišem kafu.
-I, šefice, šta mi je danas na repertoaru?
-Ništa. Slobodan si čitav dan do negde 6. Tada će doći Gabriel sa fizikalnim terapeutom. - na spomen njegovog imena se sledim. Taj pevac pruža pipke da uzme nešto što ne sme i bojim se da će mu otpasti. Da se ja pitam ne bi ni dolazio ovde, niti bi pričao sa njom. Sirova ljubomora se budi u meni, ali je potiskujem. Mali je dostojan igrač, a ja sam spreman da ga pobedim.
-Znači samo sam tvoj. - nasmeje se i ispravi leđa.
-O da, samo si moj. - kao seksi kaže i oboje se nasmejemo. -Kako se osećaš danas?
-Dobro sam. Bolje mi je.
-Misliš li da ćeš preživeti jedno podne po gradu u kolicima?
-Sasvim sam siguran, sestro? Da li je to izlazak?  Ako jeste zamoliću vas da mi obučete onu plavu košulju u njoj sam najlepši. -gledam osmeh na njenom licu i ja se smejem. Ovo je žena koju ja hoću, da nam svaki dan bude ovako šašav.
-Ništa ne brinite, biće učinjeno. - ponovo se nasmejemo i u takvom duhu nastavimk ispijanje kafe.

U Kaylovom POV biće napisano još par delova. Kako vam se sviđa?
Vote i konentar? 😘😘