I ja tebe trebam (I ja... 3) 🔚

2. Ponovni susret

- Malena, htio sam se pozdraviti, progovorio je kad im je stigla kava.

- Pozdraviti?

- Idem u Ameriku.

Sanja se zagrcnula i pošpricala kavom sebe i stol ispred sebe.

- Hej, hej, polako, uzmi vode, govorio je dok ju je lupkao po leđima.

- Ovaj, koliko... koliko te dugo neće biti?

- Ne znam, mjesec, dva, idem do strica, govorio joj je.

- Dobro je, bojala sam se da ideš na puno duže.

- Zašto si se bojala?

- Falit ćeš mi, ali toliko ću izdržati.

- Malena, okrenuo ju je prema sebi i uhvatio za obje ruke. - Ti znaš da ja tebi nisam ništa obećao.

- Ali mi smo u vezi. Izlazimo, volimo se, spavali smo, nabrajala je Sanja još uvijek na svom ružičastom oblaku.

- Popili smo nekoliko kava i imali odličan seks, ali nismo u vezi. Ja nisam tip za veze, želim još svašta proživjeti i iskusiti i ne želim se vezati uz jednu curu.

- Ali, ali... zašto si onda bio sa mnom?

- Prelijepa si, morao sam biti s tobom.

- Tako dakle. Mislila sam da me voliš, potonula je.

- Draga si mi, stvarno, ali... Volim cure, volim seks i volim se zabavljati. To što sam radio s tobom radio sam i sa drugima, grubo je nastavio Davor. Sanji su se u tom trenutku srušile sve iluzije i nestali su svi snovi koje je sanjala još otkad je bila djevojčica. Počela je isprekidano disati, problijedila je, ruke su joj se zatresle, zabuljila se u jednu točku i nije ispustila niti glasa.

- Malena, malena, jesi dobro?, zabrinuo se Davor kad je vidio tu promjenu na njoj.

Samo je klimnula glavom, privukla oko sebe jaknicu, ustala i krenula iz kafića. Davor je bacio na stol novac i potrčao za njom.

- Malena, stani, molim te, daj da te odvezem kući. Što se dogodilo?

Ona i dalje nije ništa odgovarala, samo je gledala u jednu točku negdje iza njega i tresla se. Davor se sada ozbiljno zabrinuo, ni jedna nije tako reagirala kad bi joj rekao istu stvar, znale su da on nije za vezu.

- Idemo u auto pa te vozim kući, moraš leći, nije ti dobro, tiho joj je pričao dok ju je gotovo nosio do auta. Ona je hodala i ponašala se kao zombi. Stao je pred njezinom kućom, ona je i dalje nepomično sjedila. Davor je izašao iz auta, otvorio njezina vrata, gotovo je iznio van i posegnuo da je podigne i ponese. Tada se trznula.

- Ne!, samo je uzviknula, odgurnula ga i potrčala u svoju kuću. Ustrčala je uz stepenice, zalupila vrata svoje sobe i bacila se na krevet. Ostala je u njemu tri dana. Mama i tata su poludjeli od brige, mislili su da je netko njihovu kćer drogirao, silovao ili tko zna što, zvali su svog prijatelja liječnika koji ju je pregledao i zaključio kako nema nikakvih povreda niti vidljivih tragova drogiranja. Dao joj je sedative, savjetovao im da je neko vrijeme ostave na miru, da brinu samo da dovoljno jede i pije jer je, pretpostavio je, doživjela neki šok od kojeg se mora oporaviti. Četvrtog dana nije više bilo niti traga od one prelijepe cure. Kosa joj je beživotno visila u masnim pramenovima, lice je bilo bijelo, oči upale, podočnjaci ogromni, izgledala je kao duh. Petog dana ju je mama skinula i odvukla u kadu, a Sanja joj je dopustila da radi što god želi. Nakon pranja sama je osušila kosu, obukla čistu odjeću i spustila se u dnevni boravak.

- Žao mi je što sam vas zabrinula, neću više nikada. Nemojte me pitati što je bilo, ne mogu vam reći, ali mogu obećati da se neće ponoviti, izrecitirala je i otišla natrag u svoju sobu. Čvrsto je odlučila sahraniti svoju ljubav prema Davoru i posvetiti se sebi i svojoj karijeri. Škola, faks, nema dečki, škola, faks, nema dečki... ponavljala si je to kao mantru. Te je noći, prvi put od onoga u kafiću, spavala osam sati u komadu, ujutro je normalno ustala, spremila se i otišla u školu. Tihana je samo podigla obrve kad ju je vidjela, ova cura bila je blijeda sjena njezine sjajne prijateljice. Sanja je odmahnula glavom i rekla: Ne pitaj, bit ću u redu. I Tihana nije pitala.