Preljubnici

2.

- Gospođice Stefana, kasnite. – Nena me je sačekala na ulaz u kancelariju.

- Da, znam. Raspored? – pitala sam.

- Imate sastanak. Počeo je pre pet minuta. – pogledala je u rukovnik.

- Sranje. – ušla sam u kancelariju i zatekla Nikolu.

- Izvini što kasnim. – rekla sam i sela na svoje mesto.

- Nema veze, lepo ti je ovde. – ustao je i krenuo da šeta po kancelariji.

- Mislim da si došao na sastanak. Poslovni. Molila bih te da sedneš. – pokazala sam mu na stolicu na kojoj je pre dva minuta sedeo.

- Da, slažem se sa tim. – stao je ispred mene i navalio se zadnjicom na sto. – Samo, nedostajala si mi. – pomazio me je po obrazu.

- Nikola, ne radi to. Ja sam verena, ti oženjen. – molim te prestani.

- Promenila si se. – ustao je sa stola i nastavio da šeta. – Nekako si hladnija, držanje ti je drugačije.

- Nisam više ona klinka koja ti se predala onda. – ne želim da pričam o tome.

- Prolepšala si se.

- Ti si ostareo.

- Znam šta radiš. Ne uspeva ti.

- Šta ja to radim? – opet mi je prišao i stao ispred mene.

- Pokušavaš da mi ukažeš na razliku u godinama, ali srećo, ona nikad nije bila prevelika. Nisam mnogo stariji od tebe.

- Ostao si isti manipulator kao i pre. Sedi, imamo sastanak. – hladno sam rekla.

- Kod mene večeras u dvadeset časova. Adresu znaš. – poljubio me na blic i pre nego što sam stigla nešto da kažem izašao je iz kancelarije.

Udahnula sam duboko i krenula ka Davidu, moram da mu kažem da odustajem od ovoga.

- Davide, da li možemo... – ušla sam u njegovu kancelariju i zatekla Dejana.

- Ljubavi, otkud ti? – prišla sam i poljubila ga.

- Došao sam da vas iznenadim, sad sam mislio da dođem do tebe. – mogao je da vidi Nikolu i mene. O bože.

- Videli smo se pre sat vremena. – pobunila sam se.

- Znam. – nasmejao se i još jače me stegao oko struka.

- Stef, šta ti treba? – prekinuo nas je David.

- Ništa, možemo i kasnije o tome. Sad me pusti da uživam u svom vereniku. Idemo?

- Naravno. – uhvatio me je za ruku i krenuli smo da izađemo.

- Seks u mojoj firmi je zabranjen! – čula sam Davida kako se razdrao, što me je nasmejalo.

Dejan radi kao profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, što mi nikada neće ući u glavu jer mi nikada nije delovao kao profesor. Po pričama koje sam čula od sestre moje drugarice, studentkinje nisu ravnodušne, a i kako bi bile kad je savršen?

- Zar ti ne proveravaš projekte samo? – pravila sam skice za Nikolu.

- Da, ali imamo jednog klijenta koji je insistirao da ja radim na tome.

- A jeli? – glas kao da mu je bio za nijansu hladniji.

- Mhm. – pogledala sam ga. – Ljubavi šta nije u redu? – ustala sam i krenula ka njemu, a zatim mu sela u krilo.

- Ne znam. Osećam kao da se sprema nešto. Imam neki čudan osećaj.

- Kakav? – poljubila sam ga u vrat. – Znaš da ti nemaš osećaj. – u seksu ume da se izgubi i nekako kao da je druga osoba.

- Stefana ozbiljan sam. Nešto se sprema.

- Jasno šefe. – digla sam ruke u znak predaje. Na to me je stegao za zadnjicu.

- Ali kad si ti ovako, u mom krilu, osećam se drugačije. – sad je on mene poljubio u vrat i krenuo da otkopčava košulju.

- Ti mali manipulatoru! – nasmejala sam se. – Ne sad, moram da radim.

- Bezobrazna si.

- A ti si manipulator. „Imam neki osećaj..." – cittirala sam ga i napravila neku smešnu grimasu.

- Idi radi, ajde. Neću više da te zadržavam. – ustala sam i on me je udario po dupetu.

- Obožavam tvoje dupe. – nakezio se i ustao. – Vidimo se ljubavi. – poljubio me je na blic i izašao.

Nikola Grujičić

Sedim na krovu zgrade I razmišljam. Koliko je nekada bila slatka, prelepa, posebna. Tako stidljiva, a opet tako vatrena. Obožavao sam njen jezik I tu njenu surovu iskrenost. Obožavao sam to malo prgavo biće koje je sad njegovo.

Čuo sam da se verila, zato sam se i vratio, da se uverim da je srećna. Ali zdarhtala je u mom dodiru, crvenela u mom pogledu i shvatio sam, nikad me neće preboleti. To me je plašilo, jer, ja nju ne zaslužujem, a ona je svesna toga.

Hteo sam da odem i još uvek to imam u planu, ali moram da je imam, moram da je osetim. Mora bar još jednom da bude moja.

Ja sam sebičan čovek i sve ono što poželim mora biti moje, a nju želim. Od onog trenutka kada sam je ugledao na onoj zabavi. Dok je držala njega pod ruku i smejala se ljudima oko sebe. Taj osmeh... šta mi je radio davnih dana, obožavao sam ga.

Udahnuo sam duboko i ustao, krenuvši ka svom stanu, kada me je žena nazvala.

- Reci. – rekao sam.

- Gde si?

- Na poslu Miljana, šta hoćeš? – ponekad se zapitam zašto sam se oženio. Nekad ume da bude previše naporna.

- U ovo doba? Nikola, deset je sati. Da ne pominjem da je napolju mrak. Ali nema veze, ne zanima me. – dosadne li žene.

- Kući sam za pola sata. – ona ne zna za ovaj stan. Za njega zna samo Stef. Svi misle da sam ga prodao. A ona je trebala doći večeras i nije došla.

Zašto sam i pomislio drugačije? Zašto li sam I mislio da će doći, jer će to hladno stvorenje uraditi sve samo da bi mi terala inat. Uvek je bila takva. Uvek nekako topla i vedra, ali i najhladnija osoba kada je neko izneveri. Moja mala Stef. Moja najveća ljubav.