Preljubnici

5.

Budi me telefon.

- Tvoj je. – čujem Nikolin glas i okrećem se ka njemu.

- Kad si se probudio?

- Malopre. Javi se. – a da, telefon.

- Dejan. Ćuti sad. – iste sekunde sam skočila iz kreveta.

- Ljubavi. – rekla sam.

- Ej, zovem samo da ti čujem glas. – o kako je sladak. A ja? Ja sam veštica.

- Kako je tamo?

- Fino je. Drago mi je što sam pošao sa njima, ali bih voleo i da si ti ovde. Dosta korisnih stvari možeš naučiti samo ako slušaš.

- Drago mi je zbog toga. Kad se vraćate?

- Sutra. Šta ćeš raditi danas?

- Radiću skice za Nikolu, a popodne idem da se nađem sa Milicom.

- Pozdravi je. Izvini, moram da se vratim.

- Čujemo se.

- I Stef, volim te.

- I ja tebe. – stidljivo sam se nasmejala i prekinula.

- Raskini. – Nikola je rekao čim sam ostavila telefon.

- Naravno da ne. Ovo mora biti dobro iskupljenje da bih pristala na sve sa tobom. – ustala sam i krenula ka vratima.

- Gde ćeš? – krenuo je za mnom.

- Imam posla.

- Kako misliš da se iskupim ako mi stalno bežiš?

- Ne znam, smisli nešto. Uvek si bio dobar u rešavanju problema.

- A poljubac? – nasmejala sam se na to, prišla mu, poljubila ga na blic i krenula da izađem, ali mu to nije bilo dovoljno. Jače me je pribio ka sebi i poljubio strastvenije, brže i bolje.

- Sad možeš da ideš. – rekao je kada smo se odvojili, na šta sam ja samo klimnula glavom i izašla iz sobe.

- Stef! – Milica mi je poletela u zagrljaj.

- Nedostajala si i ti meni, ali ugušićeš me. Stalo mi je do života.

- Ti mala nezahvalnice! – nasmejale smo se na ovo. – Kakav je ovo doček?

- Hajde, ja plaćam ručak.

- Može i idemo u kupovinu.

- Idemo.

- Šta ima novo? – pitala je kada je konobar uzeo naše porudžbine.

- Vratio se. – udahnula sam duboko.

- Ko?

- Nikola.

- Kako znaš? Videli ste se?

- Da. Sreli smo se na nekoj zabavi.

- I?

- I radim na njegovom projektu.

- Kako molim? Zar on ne radi neki đavo za vojsku?

- Da, pomaže bratu. Čuo je da je naša firma dobra, jedna od najboljih i došao je kod nas. David mi je dodelio taj projekat.

- Ali to nije tvoj posao.

- Nije, ali  on je zahtevao i ja sam pristala.

- I? Kakav je bio susret?

- Stravičan. Bili smo na proslavi i onda se on pojavio sa svojom ženom. Kada je prišao da se pozdravi imala sam osećaj da me skida pogledom. Od tad me uhodi.

- Stefana, verena si. Oženjen je. Ne budi glupa, i da postoji nešto to je trenutno. On ide, vratiće se. Ne želiš da prolaziš opet isto. A Dejan te voli.

- Znaš i sama koliko sam ga volela. Milice, to je jače od mene.

- Ne. Razmisli dobro.

- Razmislila sam i zajedno smo.

- Stefana...

- Stefana ništa. Sve dok se ne udam, svi oni su moji. - a ako sve bude kako treba možda i ostavim Dejana.

- O bože, kako si tvrdoglava. Spavala sam sa Adamom. Opet. - spustila je glavu.

- O mila. - uhvatila sam je za ruku. - Zašto to radiš sebi?

- Volim ga. Ne mogu da ga odbijem. Koliko god se trudila da ga odbijem i odgurnem od sebe, otrčim svaki put kada me pozove. Postala sam njegova kurva. Kurva koju ne plaća.

Adam je njena prva ljubav. Kratko vreme su bili zajedno, spavali i raskinuli. Ali ona je nastavila da ide k njemu, svaki put kada bi je pozvao.

- Milice, znaš i sama da nije tako.

- Kako onda objašnjavaš sve ovo? Obećala sam sebi da neću više i opet pravim istu grešku.

- Voliš ga. U ljubavi je sve dozvoljeno.

- Da li se kaješ zbog toga što se dešava sa tobom i Nikolom? - ispalila je. Da li se kajem? Mislim da ne.

- Ne. U stvari ne znam. Sinoć mi je bilo tako lepo. Grlio me je cele noći, mazio, ljubio. Ali jutros je proradila savest kada je Dejan pozvao da mi čuje glas.

- Čekaj, spavala si kod njega? A Dejan? – Milica se pobunila.

- Dejan je na Zlatiboru. Dolazi sutra. A Nikola je Miljani rekao da je van grada.

- Koji je njegov izgovor za sve?

- Trudna bivša. Tu noć je hteo da me zaprosi, ali pre nego što sam ja došla, Miljana mu je u poruci saopštila da je trudna. Onda je sve počelo da propada.

- I ti veruješ u to?

- Milice, volim ga. Stavi se na moje mesto. Zamisli da se tebi i Adamu desilo ovako nešto. Šta bi ti uradila?

- Ne pominji mi ga. – pobunila se. – Ali si u pravu. Poletela bih iste sekunde. – udahnula je duboko i uhvatila me za ruku. – Tako mi je žao. Ali ovo nije problem koji šoping ne može da izleči. Hajde, ustaj! – iste sekunde je ustala, što me je nasmejalo.

I stvarno je bilo tako. Kupovina je učinila da zaboravim. Dok sam kupovala čipkasti donji veš, zamišljala sam Nikolu kako ga zubima kida. I bila sam srećna. Posle toliko godina, za sebe sam mogla da kažem da sam srećna.