Preljubnici

19.

- I? - David je ušao u moju kancelariju.

- Obradovao se. Od jutros je zvao mali milion puta da me obiđe.

- Drago mi je, inače bih morao da primenjujem silu. - nasmejao se i seo.

- On je vojno lice, sećaš se? Bio bi gotov za sekundu.

- Zaboravljam tu činjenicu. Nego, nosim vesti.

- Slušam. Nadam se da su dobre.

- Zvao me je Dejan. U gradu je.

- Zašto bi me to zanimalo? - nisam očekivala da će se ikad vraćati.

- U slučaju da ga sretneš u gradu da se ne začudiš.

- Hvala ti. Gde je on sad?

- U hotelu. Ne zna da li je bezbedno vratiti se u stan. Ne zna šta ga očekuje tamo.

- Ne očekuje ga ništa.

- To sam i ja rekao.

- Trebala bih da odem po stvari.

- Mogu ja to da uradim umesto tebe.

- Ja ću. Jel se uselio?

- Ne, nije još uvek.

- Gladan? - ne želim više o njemu.

- Ne.

- Ja jesam. Hoćeš sa mnom?

- Stef, jela si malopre.

- Kako ti to znaš?

- Rekli su mi.

- Pa šta? Nemoj slučajno da si mi rekao da sam debela.

- Nisi, super si.

- Znam. Šalila sam se. - nasmejala sam se. - Ali sam gladna. - ustala sam i uzela torbu.

- Gde ćeš?

- Da jedem.

- Idem sa tobom.

Ovaj stan budi uspomene. Iako se sve završilo ovako, bilo je lepo živeti sa Dejanom.
Gledam u sve te prašnjave prazne police i ne mogu, a da se ne nasmejam. Nekada su bile pune. Pune knjiga koje je on čitao.
Naša soba je takođe prazna. Baš onakva kakvu sam je i ostavila.
Uzela sam torbu koja se nalazila ispod kreveta i otvorila fioku u kojoj se nalazila dokumentacija i još neke gluposti. Tu su i naše slike. To ću da mu ostavim.
Nije mi žao zato što se sve završilo. Žao mi je jedino što je ispalo ovako.
Gledam u tu sliku gde oboje delujemo tako srećno. Ovo je slika od prošle godine. Firma je pravila neku proslavu. Sećam se da je celo veče oblitao oko mene i pričao kako sam prelepa. Obrisala sam zalutalu suzu i nastavila da pakujem svoje stvari. Ne želim da ovde ima išta moje.
Taman sam zatvorila vrata spavaće sobe kada sam čula ulazna vrata kako se otvaraju i zatvaraju. Uskoro se pojavio on.

- Stef? - nesigurno je pitao.

- Ćao. - tiho sam rekla.

Osmotrio me je celu, a pogled je zaustavio na moj stomak.

- O bože. - rekao je i krenuo ka meni. - Stef zašto mi nisi rekla? Bio bih tu za vas. - pomazio me je po stomaku.

- Jer te se nije ticalo. Otišao si.

- Vratio bih se. Zbog bebe bih se vratio. - idalje mi je mazio stomak.

- Dete nije tvoje. - kao da sam ga polila hladnom vodom. Sklonio je ruku i pogledao me.

- Njegovo je, zar ne?

- Da, jeste. Izvini što sam banula ovako. Nisam znala da ćeš biti tu.

- Ovo je i tvoj stan.

- Ne, nije. Izvini me sad. - pogodila sam torbu i krenula da izađem.

- Znači bio sam u pravu sve vreme. - rekao mi je čim sam mu okrenula leđa. Zastala sam i okrenula se ka njemu.

- Za šta tačno?

- Za tebe i Nikolu.

- Mislim da ne treba da brineš zbog toga.

- Da, treba. Trebali smo da se venčamo pre par meseci.

- Da, znam. I opet ti kažem, ne treba da brineš za Nikolu i mene.

- Varala si me. Voleo sam te. - uzdahnula sam.

- Ko si ti da pričaš o varanju?! Pobegao si sa učenicom! Voleo?! Da li ti znaš šta znači ta reč?

- Stefana...

- Pusti me da završim. Da znas, nikad ne bi uradio to. Ali znaš šta, drago mi je da jesi, jer si mi otvorio vidike. Shvatila sam kakav si čovek. A sad me izvini, verenik me čeka. - uzela sam stvari i izašla napolje.

Nisam sigurna da li još uvek osećam nešto prema njemu, ili je zbog glupih hormona, ali plačem od kako sam izašla iz stana. Još uvek se nalazim na parkingu zgrade i razmišljam o svemu. O njemu, o nama. Da li je sve ovo moglo drugačije da se završi i kako bi to bilo?

Nisam sigurna koliko već dugo sedim ovde, ali vreme je da krenem. Nikola bi mogao da se zabrine. A ako se on zabrine, vuče i Davida sa sobom. Onda vlada opšti haos, a ja stvarno nemam živce da se bakćem i sa njima.

Stan je bio prazan kada sam stigla. Nikola nije bio tu.

Celim putem sam razmišljala o Dejanu. Promenio se. Ugojio se i propao je. Više nije lep kao nekada, ne liči toliko na Davida. Uzdahnula sam i ostavila torbe pored kreveta i legla.

Osećam nečije prisustvo u sobi i lagano otvaram.

- Ćao. - Nikola je gledao u mene. Na sebi je imao donji deo crne trenerke.

- Ćao. - nasmejala sam se. Krenuo je da korača ka meni i seo na krevet. - Koliko je sati?

- Pola deset. Lepa si kad se probudiš. - pomazio me je po obrazu.

- Pola deset?! - spavam od pet. Skočila sam iz kreveta.

- Polako. - pomogao mi je da sednem lepo. - Kako ste danas?

- Dobro. Umorno. Ne znam u kom trenutku sam zaspala.

- Nebitno je to. Drago mi je što si od sutra slobodna.

- Kako to misliš? - mislim da ga ne razumem.

- David ti je odredio bolovanje.

- Ja se tu ništa ne pitam? - volim ih obojicu, ali me užasno nervira što me nisu pitali za mišljenje.

- Ne.

- Kada ste to vi odlučili?

- Danas, večeras zapravo. Dok si ti spavala.

- Nisam znala da ste sad najbolji ortaci.

- Brinemo za tebe. - pomazio me je po obrazu. - Rekao mi je za Dejana. Da se vratio.

- Ou. - nisam ovo očekivala. - Videli smo se danas. Vratio se u stan.

- Zašto si se videla sa njim?

- Bilo je slučajno. Otišla sam da uzmem još neke stvari i on je bio tamo. To je sve.

- Zašto si nosila bilo šta sama? Trudna si pobogu.

- Nisam nepokretna. Mogu da radim, još uvek.

- Hmm.. - pogledao me je zabrinuto.

- Hm, dođi. - uhvatila sam ga za ruku. - Beba i ja želimo da se mazimo. - njegov osmeh je krasio lice. Obožavala sam to.

- Volim vas. - rekao je.

- Volimo i mi tebe. - poljubila sam ga.