Preljubnici

14.

- Kasniš. - Dejan je sedeo u fotelji. U sobi je bio mrak.

- Želela sam da budem sama. - ostavila sam stvari i krenula da izađem.

- Gde ćeš? Pričamo. - ustao je.

- Da se istuširam, kad odlučiš da mi kažeš šta ti i Milena krijete od mene možemo da pričamo.

- Ljuta si.

- Dobro zapažanje. Budi dobar dečko i izbegavaj me večeras. - osećala sam se tako slomljeno. On ne zna za Lazara.

- Stefana, ne krijem ništa. Ti si ona koja se distancirala.

- Tu sam ja, tebe nema.

- Stefana, jel smo mi okej? - prišao mi je i uhvatio me za ruku.

- Da, bićemo. - udahnula sam i zagrlila ga. - Bićemo.

Kada sam izašla iz kupatila on je već spavao. Svi spavaju.
Sedim sama u kuhinji i ispijam drugu ili treću čašu vina. Nedostaje mi Lazar. Nedostaju mi roditelji. Svi mi nedostaju. Prekida me zovno na vratima, to je Lazar sigurno. Ostavila sam čašu i krenula da otvorim.

Jednom godišnje, u ovoj noći, on meni dolazi u san. Tada i onda cele godine ostaje samo sećanje.

- Kasniš. - rekla sam i pomerila se da uđe.

- Gužva u saobraćaju. - nasmejao se.

- Tamo imate saobraćaj?

- Mila, tamo imamo sve. - zagrlio me. - Nedostaješ mi.

- I ti meni. - poljubila sam ga u obraz.

- Imaš nešto za jelo? Umirem od gladi.

- Imaš u kuhinji pohovane palačinke.

- Moja mala zna šta volim! - krenuo je u kuhinju. - Gde su ostali?

- Spavaju. Šta ima kod tebe?

- Sve je isto. Tužno i prazno bez tebe. - seo je na radni sto. - Znaš, posmatrao sam te. Čuvao sam te kao i do sad. Gledam situaciju u kojoj si sad i ne bih ti bio u koži. Koliko god to ne bilo pravedno, podržavam te. Tome služe najbolji prijatelji, zar ne?

- Hvala na tome. Htela sam da kažem Davidu.

- On već zna i ne brini, ne osuđuje te. Mene više brine Dejan.

- Zašto?

- Krije nešto, to treba da znaš.

- Šta?

- Sačekaj još par dana i saznaćeš. Budi strpljiva. - ustao je i prišao mi. - Moram da idem sad, neko dolazi. - zagrlio me je. - Ne zaboravi da te volim.

Onda sam se probudila. Bila sam sama. Ležala sam na krevetu u dnevnoj sobi, uplakana. Trenutak kasnije Marko je ušao.

- Ej, šta radiš tu? - prišao je i seo pored mene.

- Nisam mogla da spavam. Ti zašto ne spavaš?

- Ne mogu, ubija me činjenica da mora da krijem neke stvari od tebe.

- Šta kriješ od mene?

- Ne mogu ovde, ovde i zidovi imaju uši. Stefana ti si stvarno dobra osoba. I ne želim da budeš povređena.

- Dođi sutra u firmu u vreme pauze, pričaćemo.

- Važi. Idem sad.

Ostatak noći nisam mogla da spavam. Sutradan tačno u četrnaest časova Marko je ušao u moju kancelariju.

- Dejan te vara. Ne znam sa kim, ne znam od kad, znam samo da ima neku i da ga Milena pokriva. - tačno sam znala.

- Odakle tebi to?

- Čuo sam ih pre dve nedelje, Milena me je tek na kraju razgovora videla i zapretila da nikome ne pričam. Zato smo došli, da bi ga pokrivala.

- Ubiću ga. Gde je on sad?

- Ne znam. Nije u stanu. Ni Milena nije u stanu.

- Hvala ti, mnogo ti hvala. Ja, moram da idem. - uzela sam stvari i izašla iz kancelarije. - Nena, neću se vraćati. Otkaži mi sve za danas.

Sedim na jednoj litici izvan grada. Obožavam ovo mesto. Tako je mirno. Dolazim ovde kad sam slomljena, tužna. Niko ne zna za njega. Niko osim Dejana.
Ne znam zašto sam slomljena. Mislim i ja sam njemu uradila isto ovo, ali boli me.
Ne znam koliko je prošlo. Sat? Dva? Ili pet? Sedim ovde sama, uplakana i tužna. Nikad nisam verovala da bi on mogao ovako nešto da mi uradi.

Slomljena ulazim u stan. Svetla su pogašena i shvatam da nema nikoga. Ulazim u sobu u nadi da ću bar Dejana da ugledam, da će mi reći da je sve to samo šala, ali umesto toga čeka me otvoren ormar koji je prazan. Fale Desnove stvari. Na krevetu se nalazi bela koverta i sve mi je odjednom prazno. Otišao je.
Prilazim krevetu i otvaram pismo, njegov rukopis.

Bio je oktobar prošle godine kada sam je upoznao. Bila je tako slatka i mila. Druga godina studija. Često je posećivala moja predavanja i bila je moj česti gost na konsultacijama. U jednom trenutku se desilo. Trajalo je par meseci i prekinuli smo. Zbog tebe. Nisam želeo da budeš povređena. Čim sam raskinuo sa njom, ti i ja smo se verili. Ali, pre par meseci smo ponovo počeli da se viđamo. Stefana, zaljubio sam se, zavoleo je. Žao mi je što nemam snage sve u lice da ti kazem i koristim ove metode, ali gotovo je. Mi odlazimo. Žao mi je zbog svega. Ne sumnjam da ćeš pronaći nekog ko će te voleti i sa kim ćeš biti srećna, jer sa mnom nisi bila. Zbogom. Dejan."

Čitam pismo iznova i iznova i jedino što mi ne ide u glavu je to, kako nisam shvatila. Jer to ne traje mesec ili dva. To traje godinu dana.

- Dođi. Otišao je. - nazvala sam dobro poznat broj, a zatim se slomila i zaplakala.