Preljubnici

17.

Shvatila sam ozbiljnost situacije tek onda kada sam videla da možda neće preživeti. Islamisti su zauzeli neka sela u Avganistanu i oni su otišli da ih spasu.
U početku sam ga mrzela proklinjala dan kada smo se upoznali, kada sam mu se prepustila i upustila u sve.
Ali ja njega ne mogu da mrzim. Ne mogu da mrzim čoveka koji je uvek bio tu za mene, koji je uvek brinuo za mene. Zato čekam. Nadam se da će sve biti u redu..
Čula sam da je sve gotovo i da su uspeli. Da su živi, da je on živ. Vratiće se.
Dve nedelje nakon što je otišao saznala sam da sam trudna. Još jedan razlog da ga čekam. Znam da nikad neće odustati od deteta, pogotovo ne od našeg. Sada sam u sedmom mesecu trudnoće.
David mi stalno pregovara zato što radim još uvek. Pregovara mi zato što ne želim da uzmem bolovanje i sedim kući. Ali šta ću ja sama kući? On radi, a Nikola nije ovde.

Pomazila sam svoj stomak još jednom i krenula na posao. David me nije toliko opterećivao sa poslom, a ostale kolege su bile tako dobre prema meni. Nakon onog dana neko vreme su kružile priče, ali se ubrzo i to smirilo. Nakon toga se sve vratilo na staro.

- Kako je moja najlepša trudnica? - David je ušao u moju kancelariju.

- Ja sam trenutno jedina trudnica koju znaš. - prevrnuo je očima.

- Vidim divno smo danas. - seo je na fotelju. - Jel se javio Nikola?

- Ne, nismo se čuli. Novak kaže da bi trebao danas ili sutra da stigne.

- Da li si uzbuđena?

- Previše.

- Da li imaš tremu?

- Previše. - nasmejala sam se. - Nisam ga videla šest dugih meseci. Još uvek nisam sigurna da li ću prvo da mu zalepim šamarčinu jer mi je uradio ono, ili ću da ga zaskočim i silujem u dnevnoj sobi.

- Mislim da ćeš smisliti već. - počeo je da se smeje. - Hajde, idemo na ručak.

Uzela sam stvari i ustala.

- Bože kolika si. Veću ženu u svom životu nisam upoznao. - nasmejao se i ja sam ga udarila u rame.

- Prvo, ja sam najlepša trudinica koju poznaješ, drugo, nisam toliko velika, ali rastemo. - pomazila sam stomak. - Jedva čekam da mu vidim reakciju.

- Šteta što neću biti tu. Hajde idemo.

- Ima li vesti o Dejanu?

- Ne, još uvek. Meni se ne javlja, nismo se čuli od kad je otišao od kuće, majka mi prenosi. Ali uglavnom, roditelji te devojke su ih pronašli i vratili je kući. Još uvek je u Beču.

- Ah, ta divna žena. Nedostaje mi.

- I ti njoj. Svrati nekad.

- Sramota me je. Imam dete sa drugim čovekom.

- Pusti to. Na tvojoj je strani.

- Hvala joj na tome. Mogu li danas da izađem ranije sa posla? Možda dodje večeras.

- Naravno. Slobodna si. I javi kako je prošlo.

Nakon što sam saznala da sam trudna, preselila sam se u naš stan, a moj izdala nekim studentima. Nisam želela da ga prodam, jer budi uspomene, bilo da su one dobre ili loše.

Prvog dana zaspala sam sama. Drugog takođe. Trećeg isto nije došao. Nisam odustajala. Svake večeri sam spremala njegovo omiljeno jelo nadajući se da će doći.
Prošlo je deset dana, on ni danas nije došao.

- Još uvek ništa. - rekla sam kada je David ušao u kancelariju.

- Ne gubi nadu. Doći će.

- Možda da nazovem Novaka. - uzela sam telefon.

- Možda, ali Novak ne zna, zvala si ga juče. I pre tri dana.

- U pravu si.

- Hajde razvedri se. Štetiš bebi.

- I opet si u pravu.

- Kako je naš junak danas? - nosim dečaka.

- Dobro. Ali je stalno gladan.

- To je normalno. Moram da idem sad. - ustao je. - Izlaziš ranije sa posla?

- Da. I razmotriću tvoju ideju da otvorim bolovanje.

- Konačno. Vidimo se sutra mala. - prišao je, poljubio me u obraz i izašao.

Nakon što sam pregledala i poslednji crtež za danas, pokupila sam svoje stvari i otišla kući.
Po ko zna koji put sam spremila isto jelo, zatim se istuširala i sela da čitam knjigu. Obožavala sam Agatu Kristi.

Čula sam vrata kako se zatvaraju i poskočila. To je on sigurno. Čekala sam dva minuta koja su mi delovala kao večnost pre nego što je ušao.

- Stefana? - okrenula sam se ka njemu, gledao me je u neverici.

- Ćao. - tiho sam rekla.

- Šta ćeš ti ovde? - krenuo je ka meni.

- Živim ovde.

- Molim? - kleknuo je ispred mene. Sedela sam pokrivena na krevetu, tako da još uvek nije video stomak.

- Preselila sam se ovde pre pet meseci.

- Zašto?

- Kako zašto? Shvatila sam da ne mogu da te mrzim i odlučila sam da te čekam.

- Stef...

- Stef ništa. Imaš večeru u kuhinji. Razgovaraćemo sutra, umorna sam. - protegla sam se, a on je klimnuo glavom.

- Jesi li mnogo ljuta na mene? - pitao ke kad je krenuo ka kuhinji.

- Bila sam ljuta, ali sad je prošlo.

Sačekala sam da izađe, zatim polako ustala sa kreveta i uputila se ka našoj sobi. Biće sutra dug dan.
Trudila sam se da ga sačekam, ali nisam mogla. San me je pobedio i zaspala sam.