Ne volim da sanjam,ne volim snove,ne volim da spavam.Snovi su za mene teret.Kada cujem ono "Neka ti se svi snovi ostvare",ja pomislim "Ne pozeli to ni najgorem neprijatelju".
Ne verujete,niko ne veruje,ali moji snovi se ostvaruju.Ne svi,naravno,ako je to ikome uteha.
Kada sam imala 19 sanjala sam grozan san da moji rotitelji imaju saobracajnu nesrecu i umiru na licu mesta,i on se ostvario,sve do poslednjeg detalja.
Ne treba da napominjem da od tad ne zelim da spavam,iako me svi,pogotovo moj stariji brat ubedjuje da je to slucajnost.Grozna,uzasna ali samo slucajnost.
Bilo mi je 21 kad sam sanjala da je Reb-a(mog brata),u pokusaju pljacke,neki prosjak izbo nozem skoro na smrt,dva meseca posle toga san se ostvario.Nikad nisam bila uplasenija svojih snova,mislila sam da sam ja uzrok tome...
Kada sam imala 23 sanjala sam da treba da idem na posao(koji tad nisam imala),da zurim jurim i da naravno kasnim,posle skoro godinu dana i on se ostvaruje,potpuno u detalje od moje odece,preko svakom automobila,svakog sketanja,svake osobe koju sam videla,do lika i imena koleginice koju pre tog trenutka nisam upoznala (osim u snu naravno).
ODmah posle toga sanjam da je moja torba nevidljiva(glupost,zar ne?),kad ono,gle cuda niko ne primecuje moju torbu dok mu je ne podturim pod nos,ljudi me i dan danas pitaju kolike ja to dzepove imam.Smesno,ali od tad ja svoje najvaznije stvari drzim u toj torbi,ne menjam je vec 3 godine i nikad se ne odvajam od nje.
Jos je bilo takvih snova,ali manjih beznacajnijih,koji su se ostvarili.
Dakle mozda sad verujete da imam "prorocke" snove ako i dalje ne verujete,procitajte ovo do kraja,vise necete imati sumnji.
E sad se pitate kako mogu znati kad ce neki san da mi se ostvari,stvar je u tome da ja to nikad ne znam,i u tome je moj najveci strah od njih...
*
Sanjam da stojim u nekoj sumi,i cekam,sta cekam?Nisam sigurna,okrecem se oko sebe u potrazi za necim ili nekim i dok prelazi pogledom po okolini,shvatam...
Ovo nije suma....ovo je...park?
Izgleda kao park,napusteni zarasli park.Svuda oko mene je drvece,zbunje,sa pokojom slomljnenom klupom i ,zaraslim u korov, cvecem.Sad primecujem i malu usku stazu prekrivenu sitnim kamenjem.Pokusavam da se setim da li znam ovo mesto kad pored mene protrci prilika,u sledecem trenutku prepoznajem crnu koznu jaknu sa kandzama naslikanim na ledjima
-Vlado!-vicem,moj brat se ni ne trzne na moj glas -Reb!-pokusavam ponovo,opet nista.
U sta si se uvalio,bato?
Trcim za njim dok mi noge drhte od groznog predosecaja da ce se nesto lose desiti.On trci ispred mene povremeno se okrecuci,prelazeci pogledom preko mene kao da nisam tu.Zastaje kod zardjale kapije i pokusa da je otvori.Ja pokusavam da mu pridjem ali me noge ne slusaju,na kraju odustajem,cekajuci njegov sledeci potez.Odjednom iz tame se probi zrak svetlosti,na sekundu prelazeci preko odjednom ukocenog Reb-a i ja tad vidim....
Njegovo lice je potpuno mirno,ne odaje nista,ali njegove oci,one nikad nisu mogle da me prevare
Strah te je...Cega se bojis?
Ne pokusavam da ga pitam,znam da nece odgovoriti,da li se boji osobe koja drzi lampu?
Reb se brzo baca na zemlju u isto vreme vadeci nesto iz dzepa,vidim blesak i shvatim da je to pistolj.
Sranje!Sta ce ti to?
Svetlost lampe opet predje preko njega a zatim odjednom nestade
-Moj si!-cujem siktaj iz tame
Reb skoci,uperi pistolj ka mesto odakle je malopre dolazila svetlost
-Ubicu te,kunem ti se...Ne prilazi!-viknu
-I ti i ja dobro znamo zasto to neces uraditi-stigne do nas odgovor bestelesnog glasa iz tame
-Bezi,Reb!Bezi!-opet vicem kao da ce to nesto uraditi
Reb trze glavu u soku
Oh,Boze da li me je cuo?
On potrci levo ali se odjednom okrete i besumno pojuri desno u zbunje,ja potrcim za njim,ne smem da ga izgubim,ispred odjednom vidim blesak paukove mreze i u sledecem uzasnom trenutku shvatam...
-Zamka!Pazi REb!-to nije mreza to je nesto sto izgleda kao neka veoma tanka zica,
ali prekasno,on zapinje i uz glasan tresak pada nekoliko metara ispred mene.Nalecem na nevidljivu prepreku koja me zaustavi da mu pridjem. U sledecem trenutku vidim mracni obris kako mu prilazi iz suprotnog smera,blesak ostrice u njegovim rukama i cujem uzasnut vrisak,prekasno shvatajuci da je moj....
*
Osecam tople,nezne ruke kako me izvlace iz kosmara a onda umirujuci glas tik pored mog uveta
-Hej,u redu je...dobro je...Ssss...to je samo san-
Dok se polako budim i dalje pred ocima vidim mracni obris kako je sve blize i blize mom bratu
-Reb!!!-vicem,uzas me preplavljuje,iako sam svesna da me ne cuje,da je to bio san.
-Dobro je,ljubavi....polako....-ruke me umirujuce maze po ledjima,okrecem se da pogledam Aleksandra i njegove prelepe smirene zelene oci sa jedinstvenim sivim tackicama razbacanim oko zenica.
-To je samo san-ponavlja on nezno
-Znam-uspem da izgovorim gnezdeci se u njegov siguran zagrljaj.
Kako sam ja zasluzila ovog dobrog i prelepog coveka?
-Pricaj mi-zamoli me
Svaki put kad imam kosmar on me moli da mu ispricam,kaze da cu se tako smiriti i "zabraniti" snu da se ostvari.Nisam sigurna ali mislim da on cvrsto veruje da mi se ostvaruju snovi,verovao je u to jos pre nego sto sam mu ispricala za moje roditelje.
-Reb...Vlada,mislim da je u nevolji-pocinjem panicno
-Ispricaj mi sve-rece tiho
Podbocim se na lakat i pocnem pricu ne skidajuci pogled sa njegovih ociju.
Za tren mi se ucini da vidim zabrinutost u njima,samo na sekundu tako da ne znam dal sam je uopste videla.
Zavrsavam pricu a on mi obuhvati lice rukama,i ozbiljnim glasom rece
-To se nece desiti,nece se ostvariti...-
-Kako da zn...-pocinjem ali me prekida
-Nece!Slusaj,niste se culi 2 nedelje samo si zabrinuta za njega,kao i prosli put...Uzmi telefon nazovi ga,i videces da je sve u redu...-
Polako se smirujem i dok slusam njegov nezan glas kako me ubedjuje da je sve u redu i ja verujem da jeste...
KO VOLI NEK IZVOLI :) SVAKAKVE PRICICE MENI PADAJU NA PAMET.... A POCECI SU UVEK DOSADNI ...NASTAVAK POSLE SAMO JEDNOG VOTE-a...PS.IMAM STRASNU TREMU .IMAM PUN KOMP PRICICA ALI ME STRAH DA IH PODELIM ....<3 svima
