Ubica lakog dodira

"Beskraj"

Polako vozim seoskim putem prema kuci u kojoj cemo da odsedamo sledecih nekoliko sedmica. Probudila sam se pre par sati, dopunila gorivo sa parama koje sam nasla u suvozacevoj kaseti i odmah zatim nastavila da vozim autoputem prema mestu u koje je rekao da treba da stignemo. On je idalje spavao sto me je pomalo plasilo s obzirom da je sinoc krvario. Medjutim odlucila sam da ga necu buditi dok ne stignemo. I bas dok sam sama sa sobom vodila diskusiju u svojim mislima cujem kako se pomera u sedistu. Okrenem glavu kako bih ga pogledala, i tek tad shvatim da on mene vec gleda. Brzo ponovo okrecem glavu ali ovog puta prema putu kako ne bi video crvenilo na mojim obrazima. Leptirici su vec odavno proradili u mom stomaku. Ovaj decko mi muti um, i to me jako iritira.

"Dobro jutro"- cujem njegov hrapavi glas.

"Dobro jutro"- kratko odgovaram dajuci mu do znanja da mi se ne prica.

Dok vozim pogled mi padne na moju levu ruku koja se nalazila na volanu. Na mom zglobu nalazio se poprilicno veliki oziljak koji mi je oduvek vracao traume iz detinjstva. U glavi su mi se stvarale slike iz detinjstva koje su bile povezane za pricu o ovom oziljku. Osetim jezu kako mi ide niz kicmu, pa se otresem. Kada su mi roditelji otisli na jos jedno putovanje zbog posla ostala sam kuci sama sa dadiljom i bratom, brat je doduse otisao negde to vece a ja sam ostala sama sa svojom dadiljom. Imala sam svega sest godina kada se to desilo. Gledale smo film na televizoru bas kao i svako vece jer bi me to uspavalo, sve je bilo potpuno normalno dok odjednom nismo culi buku iz prizemlja. Lomljenje stakla. Duboki glasovi muskaraca. Moja dadilja je ustala i sisla dole a ja sam po njenom naredjenju ostala gore u svojoj sobi. Sedela sam na krevetu, bez ikakvog pojma o vremenu sve dok nisam cula tup zvuk metka i na kraju zenski vrisak. Iako tako mala, vec sam znala sta se desilo. Suze su krenule da se slivaju mojim rumenim decijim obrazima. Jecala sam i zvala jedinu osobu za koju me je vera naucila da je uvek tu za nas. Bog. Molila sam ga da nas spasi od zla u kom smo se nasli. I bas u tom trenutku muskarac obucen skroz u crno sa kapuljacom ulazi u moju sobu sa roze zidovima. Govori mi nesto, medjutim zbog straha koji me je oblio vise nisam mogla ni da cujem. Odjednom mi je prisao, izvadio noz, pokazivao mi ga je.  Sve dok odjednom ostricom nije presao preko cele duzine mog zgloba. U tom trenutku vise ne osecam strah, osecam samo bol. Vidim crvena svetla alarma nase kuce kako se sire prostorijom kao i celom kucom. Cim to videse, muskarci pokupise u brzini neke slike kao i neke mamine omiljenje vaze i pobezose u beskrajno crnilo. Noc. Idalje sam sedela u svojoj roze sobi, koja je izgubila znacaj, vise nije bila tako nezna. Kako sam podigla glavu videla sam svetle plave oci koje su pretstavljale moju sigurnost. Moje more puno neznosti i sigurnosti. Moj brat. Po dadilju su dosla kola hitne pomoci, iako joj nije bilo spasa. Izgubila je previse krvi i bila je previse stara da bi izgurala. Otisla je zajedno sa andjelima.
Iz razmisljanja me trgne osecaj tople tecnosti koja mi se sliva niz obraze. Iako posle toliko godina idalje boli. Kako sam naucena od malena da za sve budem zahvalna takodje sam zahvalna i za ovaj dogadjaj jer me je svakako ojacao kao osobu.
Brzo brisem suze sa obraza rukavom moje majice kako on ne bi primetio. Ne volim da me iko vidi ranjivu. Kao sto ni ja ne volim da gledam ljude kako placu tako isto ne volim ni da oni mene gledaju. Ne zelim ikoga da zamaram svojim problemima i svojim mukama, jer ih svi imamo vec dovoljno u svojim zivotima. Nikada nisam bila jedna od osoba koja se lako otvarala ljudima, jedini ljudi koji su znali sve o meni je bila moja porodica. Porodica i jeste jedini pravi prijatelj kome mozes verovati. Porodica je najvece blago. Nedostaju mi.
"Stani tu." - cujem ga kako mi govori.
Promrmljam odgovor kako ne bi cuo muku u mom glasu. Prestrojim se u drugu traku i skrenem na mesto koje mi je pokazao. Bila je to jedna pusta benzinska stanica, koja je po svom vidjenju ocigledno gorela s obzirom da krova nije bilo. Cim vidim da on izlazi iz auta, ucinim isto.
Dok razgledam okolo vidim njega kako otvara gepek i vadi maramu iz njega.
Kad uhvati moj zacudjeni pogled, krene da prica.
"Stavices ovo oko ociju kako ne bi mogla da zapamtis put"
Vec tad osetim paniku kako se siri mojim telom s obzirom da ne podnosim nista na svojim ocima. Ne podnosim tu nemogucnost da gledam oko sebe jednostavno.
"U redu" - govorim i uzimam maramu koju mi je vec pruzio i iako protiv svoje volje vezujem je oko ociju.
Tad osetim njegove ruke oko mog struka kako bi mi pomogao da udjem u auto.
Ubrzo nakon tupog zvuka zatvaranja mojih vrata osetim kako je auto krenuo da se krece. Odlucim da jednostavno zabacim glavu i odmorim  jer sam iako bila veoma iscrpljena od svog puta do ovamo. I iako nisam planirala san me uhvati i tako zaspim ne znajuci kada cemo stici ili uopste gde idemo.

Budi me neprekidna zvonjava necijeg telefona. Pogledam oko sebe i shvatim da se vise ne nalazim u autu u kome sam zaspala sa povezom na ocima. Umesto toga nalazim se u velikom krevetu pokrivena belim jorganom. Ustajem iz kreveta kako bih bolje pogledala mestu u kojem sam se nalazila. Prilazim prozoru i jedino sto vidim su veliki cetinari koji su isli u beskraj.