Ubica lakog dodira

"Feniks"

Opet sam dopustila da se igraju mojim osecanjima, opet sam dopustila da me  povrede, opet sam napravila budalu od sebe. Plakala sam to vece, nisam spavala, sve me je bolelo, shvatila sam da sam ga zavolela. Shvatila sam da volim decka koji uliva strah u mene, shvatila sam da volim decka koji ne zna da voli. Matija.
Proklinjala sam dan kada sam te videla, proklinjala sam dan kada si mi se svideo, proklinjala sam dan kada sam ti dala sve a da to nisi znao. Dala sam ti sebe ali ti nisi cenio to, dala sam ti sve sto drugom ne bih dala. Poklonila sam ti svoju ljubav, ali je ti nisi razumeo. Htela sam da te naucim da volis, ali opet nisi hteo. Matija.
Tebe nikada nece boleti, kao sto mene boli. Ti nikada nisi dao sebe meni. Ti nikada ni nisi hteo mene. Ti nikada nisi hteo nikoga. Ti si takva osoba. Matija. Dala sam ti mesto u svom srcu, ali se nikada nisi pojavio. Bilo je prazno sa tvojim imenom. Nisi uzvratio.
Topla i slana tekucina mi se slivala niz lice a zatim niz vrat sve do dekoltea. Jecam. Nedostaju mi dani kada nije bio glavna uloga u mom zivotu. Zelim da vidim svoju porodicu, zelim da ih zagrlim. Zelim nekoga da zagrlim. Osecam jezu kako polako silazi niz moju kicmu, krecem da se tresem. Rukama prolazim kroz kosu u nadi da cu se nekako smiriti. Pokusavam da smirim disanje. Ne mogu.
Ispunio si me strascu a zatim samo otisao, boli me. Zelim te. Opet.
Pricam sama sa sobom, jer nemam nikog drugog osim sebe trenutno. Sama sebi sam jedini priljatej. Ustajem kako bih otvorila prozor, sunce se polako radja i boji tamu neznim naradzastim bojama. Shvatam ovo kao poruku Boga da ce sve ponovo biti u redu. Stojim na prozoru gledajuci u to bozanstvo, hranim sebe ovim prizorom. Osecam neku cudnu energiju u sebi. Zelim da idem. Ne mogu da stojim ovde. Zelim da idem sto dalje od njega. Ali opet osecam nit koja me vuce prema njemu. Zavisna sam od njega. Zavisna sam od tebe crnokosi decko. Uzeo si me. Prisvojio. Ja sam pristala bez razmisljanja, u tome i jeste problem. Ja sam ta koja stvara nevolju. Stojim ispred ogledala i gledam u sebe. Od samog prizora jos vise mi se place. Gledala sam u svoje umorne zelene oci, kapilari su mi popucali od plakanja. Kosa mi je bila cupava, neukrocena. Lice mi je bilo crveno i naduveno. Zelela sam da se promenim. Zelela sam da izgledam potpuno drugacije. Opet pitam sebe zasto sam dopustila sebi ovo, po ko zna koji put ove veceri. Zasto?
Koliko god ponavljala to pitanje, nisam nalazila odgovor. Jer odgovora nije ni bilo, nisam nikada ni mislila da  li je nesto dobro za mene ili ne. Nikada nisam ni mislila, svuda me je vodilo srce i moja osecanja. Opet ja pravim problem. Moja osecanja i ja. Odlucila sam da se sredim. Idem prema svom kupatilu kako bih se istusirala i osecala bolje. Odlucila sam da necu da mu pokazem da me je njegov pokret ubio. Odlucila sam da stavim masku i da se pretvaram sve dok i sama ne pomislim da me nije ubio. I samo tako cu da se oporavim i sastavim. Samo tako cu da se osecam kao ja. Svlacim odecu sa sebe stojeci ponovo ispred ogledala, ovog puta analiziram svoje telo. Smrsala sam, nisam se vise osecala tako mocnom kao pre. Nisam vise imala to samopouzdanje. Cudno je kako neko moze da izgubi nesto sto je deo njegovog karaktera. Cudno je to sto se to obicno dogadja u ljubavi. Ljubav nas nekad ojaca ali takodje nas nekad i potpuno slomi. I upravo kada nas slomi na nama je da se ponovo rodimo iz tog pepela kao feniks. Ulazim u tus kabinu i vec u sledecem trenutku pustam vrelu vodu da klizi niz moje telo. Prepustam se osecaju i samim tim prepustam i svoje misli vodi da ih odnese. Olaksanje odjednom preplavi moje telo. Prstima krecem da prelazim po kozi, osecam svaku nesigurnost pod svojim jagodicama. Zelim da ih prihvatim, zelim da ih zavolim jer su one deo mene. Krecem da prelazim sapunom po telu, u nozdrve mi ulazi nezni miris vanile. Prelazim po mestima gde me je on dodirivao, gde me je on gledao, gde sam ga i sama zamisljala. Svuda gde ima njega. Opet pustam vrelu vodu da spere sve sa mene. Opet osecam olaksanje. Polako ponovo vidim sebe. Svoje telo umotavam peskirom. Izlazim iz sobe i prilazim ormaru. Nalazim crvenu haljinu od svile. Crveno rublje. Zelim da budem crvena. Crvena.
Obalcim je, osecam se kao da me je svila zagrlila i primila u svoje narucje.  Gledam u svoj odraz. Opet idem u kupatilo u nadi da cu naci sminku. I naravno da je nalazim. Crveni karmin. Pustam svoju plavu kosu da se rasprsi po mojim golim ledjima.
Ovo sam ja. Govorim sebi. Ovo sam ja i volim sebe, sebi sam prijatelj. Trazim  torbicu po sobi, i konacno uspevam da je nadjem. Oblacim bele patike i koznu jaknu. Izlazim iz sobe pune mog bola koji sam odlucila tu da ostavim. Polako koracam po hodniku, u sebi molim Boga da nema nikoga, u sebi molim Boga da mi pomogne, zelim da uspem. Na komodi nalazim novac, brzo ga kupim. Nalazim i telefon. Znajuci da me svako moze da me locira, odlucujem da ga bacim istog trenutka nakon sto ga iskoristim. Silazim stepenicama i konacno stizem do ulaznih vrata. Stajem. Udahnem. Opet u sebi pozovem Boga. Hvatam kvaku. Feniks.