Ubica lakog dodira

"Nisi tu"

Iz dubine svog sna cujem dobro poznati zvuk mog alarma sto me natera da otvorim svoje kapke koji mi se  u ovom trenutku ucinise jako teskim. Dok ustajem sa svog kreveta u glavi vidim slike mog sinocnog sna. On i ja, zajedno.

Pokusavam da skrenem misli sa sna na neke bitnije stvari dok idem prema kupatilu. Ulazim u kupatilo i za sobom zakljucavam vrata. Skidam pidzamu i zaputim se pod tus kako bi lakse zaboravila razne misli koje su mi se motale po glavi. Pustam vrelu vodu da se sliva niz moje hladno telo, i opet se setim njega. Zamisljam vrelinu njegovog dodira. Moje misli nastavljaju da se nizaju kao perlice.

Zavrsavam sa tusiranjem i izlazim iz kabine. Uzimam omiljeni losion sa mirisom vanile i krecem da ga nanosim po celoj povrsini mog tela. Oblacim donji ves i uzimam kucni ogrtac, izlazim iz kupatila kako bih nasla prikladnu odecu za danasnji dan.

Ulazim u svoj gardarober i naravno prve misli koje mi naviru u glavu su tipicne fraze zenske osobe kada treba da nadje gardarobu koju ce da obuce.

"Nemam sta da obucem,"- mislim se -"u ovome izgledam daskasto, u ovome izgledam krakato.."

Gledam odecu oko mene, gomilu krpica koje sam kupovala sa mislima da cu vezbati i da cu izgledati fantasticno u tome za leto. Gomilu neuspelih pokusaja.

Nakon dugog premisljanja odlucujem se za crne duboke farmerke, mali crni krop top, crnu vojnicku jaknu i crne patike. Nakon sto se obucem stajem ispred ogledala zadovoljna svojim odabirom. Stavljam dve omiljenje zlatne ogrlice koje sam dobila kao poklon od porodice.

Dok spremam knjige osetim vibraciju u dzepu mojih farmerki. Izvadim telefon i vidim obavestenje sa instagrama. Kada udjem na instagram vidim novu grupu koja je osvanula u listi mojih doskorasnjih dopisivanja. Cim pregledam sve u vezi sa grupom ostavim telefon i nastavim sa pakovanjem knjiga u torbu.

Silazim stepenicama koje se nalaze u mom stanu kako bih otisla u kuhinju. Razmisljam o mogucim opcijama za dorucak. Ubrzo shvatim da sam zaboravila da pogledam na sat. Posto pogledam na sat shvatim da imam jos cetrdeset i pet minuta do pocetka prvog casa. Iz kuhinjskog viseceg ormara uzimam zitarice i ciniju, cim ih ostavim na radnu povrsinu uputim se prema frizideru iz kog vadim mleko i moju hladnu kafu. Sipam zitarice u ciniju i prelivam ih mlekom. Shvatim da sam zaboravila da uzmem kasiku te krenem da je trazim po fiokama.

Kad zavrsim dorucak, odem da pokupim torbu i da stavim maskaru kako bih izgledala imalo odmornije ovog depresivnog jutra. Ponovo silazim stepenicama na donji sprat, oblacim patike i brzo grabim kljuceve od auta. Ulazim u lift i zaputim se u garazu.

Dok vozim zacudim se sto je Dedinje ovog jutra ovako pusto. Osim sto se zacudim takodje se i zahvalim Bogu jer da nije pusto verovatno bih kasnila na prvi cas, sto uopste ne bi bilo dobro s obzirom na moje neopravdane izostanke. Ubrzo stignem pa se bacim na trazenje parkinga oko skole.

Pokupim torbu i zakljucam auto. Prelazim ulicu i ulazim u dvoriste Cetvrte beogradske gimnazije. Secam se kada sam pre tri i po godine upisivala srednju skolu, secam se odredjenje uzbudjenosti u vezi ove gimnazije. Ispostavilo se da gde god da odes imas i budala i normalnih ljudi, ali sve mi se vise cini da ih u ovoj skoli ima i vise nego sto je potrebno. Nakon sto udjem u skolu krenem da se provlacim kroz masu kako bih sto pre stigla u kabinet srpskog jezika. Ulazim u kabinet i vidim Lanu kako sedi na svom mestu. Prilazim joj sa nekom od uobicajenih forica koje smo koriste jedne izmedju drugih, medjutim Lanin izraz lica mi govori sve osim dobrog. Brzo ustaje sa mesta i hvata me za ruku kako bi me odvela na kraj kabineta. Sve ovo me jako zbuni.

"Lano, sta se desilo?"- govorim zabrinuto.

"Recicu ti ovo ali moras samo jedno da mi obecas,"- govori dok joj se suze sakupljaju u ocima na sta ja samo brzo klimnem glavom -"ovo mi je zadnji dan u ovoj skoli Saro"

Osetim suze kako krecu da se kotrljaju niz moje obraze. Ubrzo osetim Lanine ruke koje se omotavaju oko mog tela. Krecem jos jace da placem. Osecam tugu i nevericu. Moj mozak ne zeli da primi ovu informaciju. Cujem zvono i zatvaranje vrata kabineta. Izlazim iz kabineta bez reci zajedno sa Lanom. Cutimo i krecemo se prema toaletu. Dok stojimo u toaletu Lana krece da prica o trenutnim porodicnim problemima zbog kojih je naterana da ide iz skole. Slusam i gusim se u suzama jer ne mogu da verujem. Nikada nisam pomisljala da cu biti odvojena od Lane. Oduvek smo bile zajedno, od prvog dana osnovne skole. Sve do sad.

Zajedno sa mnom je prosla kroz sve, kao i ja sa njom. Prvi poljubac, prvi decko, porodicni problemi. Sve smo prezivele. I znala sam da cemo preziveti i ovo. Pored toga znala sam i koliko ce bolno biti s obzirom da se necemo vidjati vise kao pre. Iz misli me probudi Kristinin jecaj koji odzvanja zidovima toaleta, za koju inace nisam ni znala da je tu.

Kad se konacno sve tri umijemo i sredimo odlucimo da krenemo na cas. Medjutim cim krocimo u kabinet nastavnica nas posalje kod psihologa. Silazimo stepenicama u tisini i po prvi put za vreme naseg druzenja nemamo jedna drugoj sta da kazemo. Osecam se kao da sam hodala po gredi i samo odjednom padam. Padam i osecam bol pri padu.

Kad zavrsimo razgovor idalje se osecam kao i pre. Bez obzira sto nam je psiholog dao mnostvo razloga da se utesimo. Idalje se osecam slomljeno. U sebi molim Boga da je sve ovo samo san. Medjutim koliko god ja zelela da uverim sebe da je ovo san, duboko u sebi sam znala da je surova realnost.

Vracamo se na casove, medjutim previse sam osamucena da bih bilo sta pratila. Gledam bledo u jednu tacku dok osecam tople suze kako se slivaju niz moje obraze. Brzo ih brisem rukavom kako niko ne bi primetio i bilo sta me pitao. I tako u krug. Koliko god se trudila da ne placem, ne ide. Preveliki je zalogaj ovo bio za mene, i neverujem da cu moci da ga svarim.

Posle sedmog casa cujem zvono koje me ako je to ikako moguce pomalo raspolozi. Ali se vec u sledecem trenutku setim da je ovo bilo poslednje skolsko zvono zajedno sa Lanom pored mene. Nakon sto se Kristina Lana i ja nadjemo. Izlazimo iz skole i dolazimo na parking gde se bez reci zagrlimo i u jecajima oprastamo od Lane. Bez obzira sto ce Lana i dalje da zivi u nasem kraju njena majka joj se strogo zabranila druzenje sa nama. Sto znaci da cemo se druziti mozda tek na leto. Ako do tad prodju svi problemi, naravno.

Posto Lana ne sme da se zadrzava ubrzo ulazi u svoj auto i odlazi. Kristina i ja se pozdravimo i svaka ode u svoj auto i nastavi svojim putem. Dok se vozim kuci ukljucim radio kako bih skrenula misli sa aktuelne teme o Lani, sto mi za cudo uspe jer se setim njega. Sa jedne lose misli na drugu. Divno.

Parkiram auto u svoju garazu i krenem da kopam po torbi u potrazi za kljucevima. Cim ih nadjem otkljucavam ulazna vrata. Ostavlja kljuceve od auta na komodi pored. Prolazim pored dnevne sobe i pogled mi ostane na silueti muske osobe. Sklonim se iza zida kako bih izvadila suzavac iz torbe. Cim ga izvadim polako krenem prema dnevnoj sobi. Gledam u njega i shvatim da je cuo moje korake cim je krenuo da se okrece. Odjednom ne osecam svoje noge. Ne znam sta osecam kada ga ugledam. Kroz glavu mi prolaze misli koje mi govore da haluciniram. Ovo je nemoguce. Vera.