Tragom senki

1. Poglavlje

- Ti mora da se šališ! - rekla sam iznenadjenog izraza lica pogledom prikovanim za Danijela. Jedina stvar, koja mi je sada bila u glavi, jeste sulud plan mog najboljeg prijatelja.

- Da li stvarno želiš da nas izbace iz škole poslednje nedelje? - bila sam sasvim ozbiljna.

Danijel je, sa druge strane, izgledao potpuno samouvereno i spremno da sprovede svoj suludi plan u delo.

- Neće nas izbaciti - odmahnuo je glavom i kosa mu je pala na čelo - u najgorem slučaju ćemo dobiti ukor, naravno, ako nas uhvate.

On se cerio i njegove oči su se caklile od uzbudjenja. Ne mogu da verujem. Kako neko može biti toliko ubedjen u takvu glupost? Oduvek se ponašao kao malo dete. Nestašan i željan akcije. Baš zbog njegove neobuzdane želje za avanturom, redovo je upadao u svakakve vrste nevolja.

- Ponovi plan - uzdahnula sam i pogledala ga - to ne znači da ćemo to izvesti jel' to jasno?

- Kako god kažete madam - nasmejao se i ja sam prevrnula očima.

- Pošto naša nastavnica uvek kasni na čas, čim zvoni za kraj ovog, nas dvoje ćemo uzeti rančeve, iskočiti kroz prozor i pobeči kroz rupu na ogradi škole.

Kroz prozor? U redu, u prizemlju smo, ali stvarno, prozor...

- Ne možemo kroz vrata, obezbedjenje će nas odmah videti - odgovorio je kao da mi je pročitao misli.

- U ostalom, ovaj deo dvorišta nije pod nadzorom, proverio sam više puta - rekao je i spakovao pernicu.

U tom trenutku, Ana koja je sedela do sada okrenuta ledjima, okrenula se i priključila razgovoru.

- Šta je sa obezbedjenjem? - podigla je obrvu.

Danijel ju je pogledao do sada nesvestan da je ona slušala njegov plan.

- Neće nas videti - odmahnuo je rukom - bićemo brzi.

Ana me je pogledala. Ona se uvek brinula za sve, što je sasvim opravdano znajući kakav je Danijel. Njen pogled nam je govorio da to ne radimo i da je opasno. Koliko god da je u pravu, iritirao me je njen stav. Pored nje, niko ništa nije smeo da uradi. Nije smeo da se pomeri bez dozvole, progovori za vreme časa, bilo je pravo čudo da smo i dalje mogli da dišemo pored nje.

Sa druge strane je skroz u pravu. Plan je sulud. Idiotski. Nema ama baš nikakve šanse da uspe neprimećeno. Čak ni najmanje.

Beka nemoj. Zažalićeš. Nije dobra ideja. Moja savest mi je govorila.

- U redu - rekla sam - uradimo to.

Po Danijelovom raspoloženju sam videla da je srećan što sam pristala, dok me je Ana gledala kao da sam pregazila kuče na ulici.

Kraj poslednje godine je. Nikad zapravo nismo pobegli pa zašto ne bismo sad? Nemamo ionako ništa da izgubimo. U redu, dobro, imamo, ali šta da kažem osim da zvuči zabavno?

- Da li bi i ti sa nama? - upitao je Danijel - Hajde Ana, ionako nikad ništa zapravo ne radiš. Bar ne ništa zabavno.

Ana je iskolačila oči. Naravno da je odgovor bio "ne".

Ana je bila jedna od devojaka koje nisu imale želju za akcijom ili bilo kakvom vrstom zabave. Bila je nekako ukočena, kao da je sama pomisao na zabavu zločin najgore vrste ,a možda čak i nešto još gore.

Ona bi ponekad bila asocijalna, pa u svakom slučaju više nego inače, i ljudi bi pomišljali da ima neki problem u porodici ili da pak ima neku vrstu depresije. Nikada to nisam razumela niti ću.

Drugi su već počeli da se pakuju, pa sam samim tim i ja spakovala knjige.

- Poslednja ponuda - rekao joj je.

- Ne hvala, radije bih ostala ovde - progundjala je i okrenula se.

Danijel je prevrnuo očima i pogledao me njegovim " ta devojka ne zna da se zabavlja" pogledom na šta sam ja samo slegnula ramenima.

Zvonilo je za početak odmora.

- Vreme je - rekao je Danijel.

Hvala svima koji su počeli da čitaju moju priču! Prvo poglavlje je namerno skraćeno jer je ono samo uvod u ovu priču. Nadam se da vam se za sada dopada i da ćete uživati u nastavcima! Sledeće poglavlje izlazi uskoro!🥰🖤