Tragom senki

3. Poglavlje

Ovo je kraj. Sa rukom preko lica čekala sam kraj. Osetila sam snažan stisak na ruci i potom sam se našla u nečijim rukama. Nečija ruka mi se nalazila na potiljku a druga oko struka. Tresla sam se i zatvorenih očiju nabila lice u nečije rame. Ruke su me i dalje držale dok voz nije prošao. Čula sam nečiji glas i shvatila da sam to u stvari ja. Ništa nisam govorila zapravo, uglavnom sam pričala besmislice.

- Ššš, u redu je - smirivao me je glas. Njegova ruka mi je prolazila kroz kosu, pokušavajući da me smiri.

Podigla sam glavu i otvorila oči. Momak zlatne kose i plavih očiju me je gledao mekim pogledom.

- Ja...hvala ti - prošaptala sam, a on je klimnuo glavom.

U tom trenutku jedna misao mi je kao munja prošla umom. Jedno ime. Danijel. Ponovo sam počela da se tresem.

- Gde je on? - promucala sam - Gde je Danijel?

Momak je otvorio usta nešto da kaže ali ja sam uveliko paničila.

- O Bože gde je Danijel?- vrisnula sam i osetila sam suze kako mi se skupljaju u uglovima očiju.

Taj momak me je i dalje čvrsto držao.

- Dobro je, smiri se - rekao je polako - Mark ga je uhvatio na vreme.

Pokazao mi je bradom iza mene i videla sam krupnog decka plave kose kako drži Danijela dok se ovaj otimao. Momak koji ga je držao je bio potpuno miran. Odahnula sam i osetila kako mi je teret sa srca pao poput rešetki.

Još uvek nisam bila svesna svega u potpunosti. Poslednje čega sam se sećala jeste svetlo i potom sam se nalazila u rukama potpunog neznanca.

- Možeš li da hodaš? Ili hoćeš da te nosim? - upitao je učtivo.

- U redu je - rekla sam drhtavim glasom - mogu da hodam.

On me je pustio i ja sam iste sekunde potrčala ka Danijelu. Dočekao me je u zagrljaj. Obavio je ruke oko mene.

- U redu si - prošaptao je i zagrlio me snažnije.

- U redu sam - potvrdila sam i naslonila sam glavu na njegovo rame.

Odmakla sam se i stavila mu ruke na lice. Živ je. Hvala Bogu. Hvala...njima. Bilo mi je čudno što im ne znam imena. Pustila sam Danijela i okrenula se ka njima.

- Kako se zovete? - upitala sam.

- Džejms - rekao je momak koji me je spasao i potom je izvio usta u poluosmeh.

- Mark - rekao je hladno dečko koji je spasao Danijela.

Klimnula sam glavom.

- Ja sam Rebeka, a ovo je...

- Danijel, znam, vikala si njegovo ime kad si se smirila - rekao je Dzejms.

Njegove reči su me ne neli način postidele i ja sam spustila glavu dole kako ne bi videli da sam se zacrvenela.

Koliko god hio neprijatan, spasao mi je život. Zahvalna sam mu.

- Znam -rekao je odjednom.

Pogledala sam ga i podigla jednu obrvu.

- Šta? Ništa nisam rekla - branila sam se.

- Pomislila si - rekao je Mark.

Prasnula sam u smeh. Sva trojica su me gledala kao da sam luda.

- Ti čitaš misli? - upitala sam kada sam prestala da se smejem.

Džejms je klimnuo glavom potpuno ozbiljan. Ne znam zašto ali mi je bilo nekako previše lako da poverujem u to.

- Ja čitam misli, Mark ume da pomera stvari. Telekineza - nastavio je - šta vi možete?

To pitanje me je zateklo. Mi smo sasvim obični. Danijel i ja ništa zapravo ne možemo. Znala bih da možemo.

- Nemoguće. Ne biste bili sposobni da nas vidite. Samo čuvari mogu da vide jedni druge. Obični ljudi ne - opet mi je odgovorio na misli.

-Možeš li molim te da prekineš da mi čitaš misli? - rekla sam kroz zube.

Džejms je podigao ruke u znak predaje i nasmejao se.

- Mogu da ti postavim blokadu. Niko neće moći da ti udje u glavu pa čak ni ja. Da li si sigurna da to želiš? - namignuo mi je.

Klimnula sam glavom. Neko vreme je njegov pogler bio prikovan za mene. Da li mi ponovo kopa po glavi ili zapravo stavlja tu blokadu?

- Gotovo - rekao je sa smeškom.

Mark je prevrnuo očima i gurnuo ga laktom. Džejms je i dalje izgledao zabavljen svim ovime.

- Krećemo - rekao je Mark i protrljao dlanove - vi idete sa nama. Trebaju nam odgovori.

Danijel je stao ispred mene i zaklonio me svojim telom.

- Ne ide ona nigde sa vama - zarežao je.

- Oboje idete sa nama - rekao je Džejms - vi ste jedni od nas, a mi se brinemo za naše.

Pogledala sam u Danijela. Nije im verovao, a ni ne znam zašto bi. Sa druge strane, spasili su nam živote. Da su hteli da umremo ostavili bi nas kako bi nas voz zgazio. Na neki uvrnut način im verujem.

- Danijele - prošaputala sam - ja, mislim da bi trebali da podjemo sa njima.

On se okrenuo i pogledao me kao da sam skremula sa uma. Ne krivim ga, ali znam da mogu da verujem Džejmsu.

- Da li si ti normalna? - viknuo je i tunel se orio od njegovog glasa.

Primetila sam da su Džejms i Mark zauzeli gard, verovatno su mislili da će Danijel da urla na mene. Naprotiv, on je udahnuo i pogledao me sada smireno.

- Da li si sigurna? Čak ih ni ne poznajemo - rekao je.

Klimnula sam glavom.

- Da su hteli da umremo sada bi smo bili pod onim vozom Danijele. Mislim da možemo da im verujemo.

Danijel me je pogledao, a zatim je skrenuo pogled ka momcima. Videla sam da im i dalje ne veruje.

Džejms je izgledao poprilično samozadovoljmo i krenuo je prema nama.

- Krenimo - rekao je i pružio mi ruku.

Sledeći deo izlazi kasnije uveče🥰