Tragom senki

10. Poglavlje

- Džejmse! Da li si skrenuo sa uma? Da li si svestan šta si uradio?- Džonatan je vikao na Džejmsa koji je samo stajao sa izrazom lica nalik na dete kome su oteli igracku.

- O čemu si razmišljao? Odgovori mi! - vikao je i dalje Džonatan.

- Možeš da mi procitaš misli. Nema potrebe da se pravimo fini. Uradi to. Možda onda i shvatiš - zvucao je očajno.

Dzonatan ga je pogledao. Besno je poceo da mu kopa po glavi.

Ne znas kakav je to osećaj. Kada nemaš porodicu. Kada se bojis da voliš nekog jer misliš da će ti ga oduzeti prerano kao i roditelje. Kada moraš da odbaciš svaku novu osobu samo da bi mogao da budeš siguran da ti neće prirasti srcu. Kada povrediš tu osobu. Kazes nešto što ne misliš. A onda, kaješ se ceo zivot. Šta mislis kako mi je Džonatane? Šta misliš kako mi je? Da li si ti svestan koliko ovo MENE boli? Da li si svestan koliko patim? Znam devojku samo jedan dan, a doprla je do mene vise nego bilo ko drugi. Nije ni svesna toga. Morao sam nekako da je izbacim. Radi nje.

- Ne radiš ti to radi nje Džejmse. Ti se bojiš. Ona čak nije ni slična Terezi. Nije ista situacija a ti ponovo koristiš iste izgovore. Štitiš sebe. Da li si svestan sta si uradio?!

- MISLIŠ LI DA NISAM SVESTAN?! Nisi ti gledao njeno lice dok sam joj to govorio! Ja sam! Da li znas kako me je gledala? Kao da sam joj ubio ljubimca. Kao da sam joj ubio najblize. Kao da sam joj zabo nož u srce. Da li shvatas koliko je meni žao zbog toga?! Povredio sam osobu do koje mi je stalo! A zašto? Bojim se! Jesi li srećan sad?!

- Tebi je stalo do nje? Kao do devojke? - promucao je Džonatan.

Džonatan je sada samo stajao i posmatrao Džejmsa. Jagodice su mu porumenele a u očima mu se video divljački bes. Disao je tako brzo kao da je trčao maraton, a mišići su mu bili napeti kao lavu kad se sprema da skoči na zebru. U tom trenutku Anabel je utrcala.
- Dzonatane! Rebeka! Ona je....
Džejms se trgao kao da ga je neko osamario.

- Šta se desilo? Šta se desilo Anabel?!

Ona ga je ošinula pogledom i nije nameravala da mu odgovori na pitanje. Sa druge strane, Džonatan je bio smireniji i čitao joj je misli. U jednom trenutku je iskolačio oči i pogledao u Džejmsa kojem nije ni trebalo da joj pročita misli. Već je u medjuvremenu shvatio šta se desilo. Ruke su mu drhtale i brže nego sto je iko očekivao istrcao je iz sobe. Znoj mu je kapljala sa cela. Nije imao vremena da se zaustavi i samo se zakucao u vrata gostinske sobe.

- Danijele! Tebeka je nestala!
Lupao je na vrata dok ih Danijel nije otvorio.

- Zar čovek ovde ne može da ima ni trenutak mi....

- Rebeka je nestala. Pobegla je. Uništila je par predmeta ali nije to toliko bitno - mucao je.

- Kako misliš pobegla? - viknuo je.

- Mojom krivicom. Možemo li da krenemo da je tražimo? Ne sme biti sama napolju sada. Za nju je previše opasno.

Danijel ga je pratio kroz hodnik. Video je polomljeno staklo i izrešetane zavese. Luster je bio na podu polomljen.

- Kako se ovo dogodilo?- upitao je.

- Otkrila ih je. Svoje sposobnosti. I jače su nego što smo mislili.

Obojica su žurno istrčali iz kuće.

- Ti je znaš. Gde bi ona otišla?

- Da sam na njenom mestu ja bih se sklonio od ljudi - slegnuo je ramenima.

Džejms je prebledeo shvativši gde je ona mogla da bude. Obojica su utrčali u šumu ne razmišljajući dvaput.

- Beka! - vikao je Danijel - Beka javi se!

Džejms je takodje vikao. Išli su sve dublje u šumu i samim tim su se sve više brinuli. Šta ako joj se nešto desilo? Šta ako je neko našao? Šta ako je Diablo?... Džejms nije smeo da dozvoli sebi da misli više o tome.

Mora da su tražili satima. Nikoga nije bilo i oni su već počeli da paniče više nego na početku.

- Razdvojimo se - naposletku reče Džejms, i tako subi uradili.

Dugo vremena je prošlo i Džejms je spazio neko stvorenjce sklupčano na zemlji.

- Rebeka? - dozvao je ali se ono nije pomerilo.

Dotrčao je. Što se više približavao, prepoznavao je Beku.

- Beka, Beka - kleknuo je pored nje na zemlju i uzeo je u ruke.