Tragom senki

8. Poglavlje

- Rebeka - rekao je Mark.

Trgla sam se i ispustila tanjir. Umesto da padne na zemlju i rasprši se u hiljadu komadića on je ostao da levitira u vazduhu.

- Ti si to uradio? -upitala sam zapanjeno.

- Da- jednostavno je odgovorio.

Po prvi put od kad sam čula priču o posebnima, zapravo vidim njihove moći. Pružila sam ruku i uzela tanjir i stavila ga na sudoperu. On se nasmejao i prošao rukom kroz prljavo-zlatnu kosu.

- Džejms će ti kasnije pokazati ostatak kuće - rekao je naposletku.

- Oh u redu - klimnula sam glavom - da li je u redu da ovde ostanemo?

- Da li je u redu? Ovo je utočište, mesto praktično moli za izgubljene slučajeve - nasmejao se i ja sa njim.

- Smem li nešto da te pitam? - upitala sam i on je napravio gest rukama koji je kazivao "samo napred".

- Džejms je malo pa, bio je malo neprijatan za vreme doručka prema Džonatanu - rekla sam.

- Džejms je tinejdžer koji je besan na svet. Nije nikad imao prilike da zapamti glas ili izgled svojih roditelja, bio je previše mali. Kada nas je Džonatan našao, brinuo se o nama skoro dvadeset godina. Zahvalni smo mu, ali Džejmsu to nikad nije bilo dovoljno. Mislim da samo traži pažnju od naših pridošlica.

- Zašto bi tražio pažnju od nas? - zbunjeno sam upitala.

- Ne znam. Možda iz čiste zabave-slegnuo je ramenima - preporučio bih oboma da ga ne uzimate za ozbiljno. Bar ne kada se dere na nekog. Brzo se pokaje. Takav je kao osoba.

Klimnula sam glavom i izašla iz kuhinje. Na hodniku je bio Danijel. Mora da me je čekao.

- Šta je hteo od tebe? - upitao je u panici.

- Ništa, samo smo pričali - odbacila sam.

- Ne svidja mi se ovo mesto, ne bi trebali da smo ovde - prošaputao je.

Pre nego što sam i uspela da odgovorim, čula sam korake i okrenula se. Džejms. Imao je glupavi kez na sred lica i izgledao je željan akcije.

- Ako ti se ne dopada mesto možeš slobodno da izadješ. Nismo te zarobili ovde - rekao je hladno.

- Možeš li da nas ostaviš da pričamo nasamo? - procedio je Danijel kroz zube.

- Uživam u tvojim mislima Danijele - rekao je rugajući se - zar stvarno misliš da će se to ikad dogoditi?

Danijelu je krv jurnula u lice i izgledao je kao da će skočiti i udariti Džejmsa.

- Da će se šta dogoditi? - upitala sam.

- Ništa - rekao je pogledom prikovanim za Džejmsa.

- Ne bih da te rastužim, ali pogledom me nećeš ubiti - rekao je - ali ako ti treba neko sredstvo imamo sobu sa oružjem. Ako ti se žuri možeš da uzmeš i nož iz kuhinje ali postoji mogućnost da će te Anabel uhvatiti.

Verovatno mu je čitao misli i naišao na nešto što nije trebalo. Gurnula sam Danijela blago u rame i pokazala mu glavom da krenemo ka našim sobama.

- Stvarno si mislio o tome da ga ubiješ? - progovorila sam pošto smo ss udaljili od Džejmsa.

- Da, mislio sam o tome. Vodio sam ogromnu i važnu debatu sa samim sobom o tome da li da uzmem nož ili da ga lupim onom glupavom vazom po glavi - prosiktao je.

- Nemoj tako. I on se navikava na nas. Znaš da nema roditelje i da...

- Tebi je otac nestao Rebeka ali ne ponašaš se kao da mrziš ceo svet zar ne?

Video je kako mi se sva boja isprala iz lica. Mrzela sam kad poteže nešto kao što je moj otac.

- Beka izvini ja...-počeo je.

- Nema veze - odmahnula sam rukom i ušla u sobu.

Danijel me je pratio ali sam ja zalupila vrata i ostavila nas razdvojenima. Uzdahnula sam. Nekada stvarno imam osećaj da je sve ovo zapravo noćna mora. Nisam želela da izadjem iz sobe i ostala sam u njoj do poslepodneva. Hjugo mi je par puta kucao na vrata da me pozove na ručak ali ja nisam bila gladna.

Tek oko sedam sati, odlučila sam da izadjem iz sobe. Nikoga nije bilo po hodnicima i ponadala sam se da su otišli negde.

Šetala sam hodnicima i ušla u kuhinju. Nikog nije bilo ali je na stolu bio ostavljen tanjir sa hranom i papir na kome je pisalo "za Beku, večera, ako ogladniš". Anabel je stvarno bila previše fina. Savršena majčinska figura. Ipak, nisam uzela da jedem već sam uzela čašu i sipala malo vode.

- Vidi, vidi ko je odlučio da napusti svoju mračnu rupu - rekao je.