Tragom senki

7. Poglavlje

Gledala sam nemo u Džonatana. Nisam znala šta da kažem. Gledala sam u svoje ruke.

- Dugo vremena smo se krili. Tek kada smo čuli da su se sakupljači raspali odlučili smo da izadjemo iz senke. Ja sam ostao ovde, a Katarina je jednog dana jednostavno nestala. Godinu dana se ništa nije dešavalo. Proveo sam dosta vremena razmišljajući dok jednog dana nisam učestvovao u saobraćajnoj nesreći. Više sam je posmatrao nego učestvovao. Auto se prevrnuo, a bračni par je poginuo. Jedino što se čulo iz kola, bio je plač deteta i glas drugog kako ga smiruje. Uspeo sam nekako da ih izvučem da bih shvatio da obojica imaju sposobnosti - skrenuo je pogled ka Marku i Džejmsu.

- Odgajio sam ih prvih godinu dana jedva se snalazeći. Bio sam mlad, neiskusan i uplašen. Jednog dana sam čuo kucanje na vrata i ona se pojavila - pogledao je u Anabel - ona mi je pomogla i više nego što je trebalo i više nego što sam zaslužio.

- Ubrzo su došli Julija i Luk. Oni su slučajno saznali ko su i izgubili porodice. Nekako su saznali za ovo mesto i uselili se. Dok pucneš prstima, ovo mesto je postalo utočište za našu vrstu. Postali smo porodica na neki način.

- Gospodine, šta se desilo da Diablom? - upitala sam ga.

- Molim te, zovi me Džonatan ovde nema potrebe za formalnostima. A što se tiče Diabla, ne bih znao za sigurno da ti odgovorim. Neki kažu da je u Americi i da okuplja vojsku sakupljača. Neki kažu da je upao u koštac sa ženskim tragačem, to ti je neka vrsta policije u našem svetu, i da mu je ona zadala teške povrede. Neki pak kažu da je mrtav. Niko zapravi ne zna šta je sa njim. Imate li pitanja?

Ja sam odmahnula glavom, ali je Danijel progovorio.

- Šta sada? Ostaćemo ovde zauvek i bićemo velika srećna porodica? - upitao je sa zlim prizvukom u glasu.

Pokušala sam da ga smirim šutajući ga nogom ispod stola ali se on nije obazirao.

- Nemamo više dom, nemamo više ništa i vi nam pričate priče za laku noć?! -lupio je šakom u sto na šta je Luk ustao.

- Ovo je naš dom. Ne tvoj. Nemoj da započinješ nešto što ne bi trebalo- prosiktao je Luk kroz zube.

- Danijele molim te smiri se - pokušavala sam da ga obuzdam.

- Rebeka da li ti išta razumeš? Da li razumeš da je sada gotovo? I šta ako je taj Diablo zapravo živ i dodje po nas? Mogli bismo da poginemo! - sada je već vikao i svi su ustali a ja sam ga zgrabila za ruku.

- Niko neće poginuti. Danijele, možemo da im verujemo ne budi takav. Ljudi su nam ponudili mesto gde ćemo živeti, ponudili su nam hranu i sada želiš da odbaciš jedinu šansu za kolko-tolko normalan život? - igledalo je kao da su moje reči odradile posao i on je uzdahnuo.

-Izvinjavam se- rekao je - oprostite, sve ovo je tako frustrirajuće ne znam šta da mislim.

Potapšala sam ga po ledjima. Ubrzo se sve smirilo i Džonatan je objanio Danijeli da nema veze. Verovatno nije jedini koji je tako reagovao.

Ne mnogo kasnije, Anabel nam je poslužila doručak. Rupu u želudcu koju sam osećala duže vreme ispunio je sada osećaj sitosti. Zahvalila sam joj se na gostprimstvu i još jednom izvinila zbog Danijelovog ponašanja.

- Ume da bude nekad naporan - rekla sam, pomagajući joj da očisti sudove.

- U redu je stvarno, donekle smo navikli da budemo iznenadjeni sa mnogim stvarima, čak me ni ne bi čudilo da je prevrnuo sto - zakikotala se.

Nisam mogla da ne pomislim šta bi se zapravo dogodilo kada bi to uradio. Luk je već bio besan, da je Danijel to uradio, brzo bi i zažalio.

- Ti još ne znaš šta umeš zar ne? - upitala je skrećući sa teme.

- Ne - odmahnula sam glavom - ne znam ni da li želim da znam iskreno.

- Bojiš li se? - pitala mi je na šta sam ja odmahnula glavom.

- Žao mi je majke. Verujem da već misli da sam mrtva, kao i svi moji prijatelji i škola. Nekako mislim da će mi sve to nedostajati i iskreno, već me hvata nostalgija - pokušavala sam da se nasmešim ali mi osmeh nije dopirao do očiju.

- Znam kako ti je, svi mi znamo. Svi smo ostavili porodice pozadi, mada ja ponekad bacim pogled da proverim kako su moji. Da vidim da li me se sećaju. Na neki način mi je drago što me još uvek pamte, a na drugi mi je jednostavno žao što to rade. Bilo bi mnogo lakše njima kada bi me zaboravili. Bol bi bila manja - slegnula je ramenima - ali šta je tu je, ne možemo da menjamo baš sve zar ne?

Njen osmeh me je automatki naterao da se i ja osmehnem. Anabel je jaka žena. Verujem da ima oko čettdeset godina, ali nisam zapravi htela da je pitam jer je nekima jednostavno to uvredljivo. Volela bih da mogu da imam isti stav kao ona. Volela bih kada bi mene manje bolelo to što napuštam mamu. Ne mogu a da se ne zapitam da li je sve ovo samo neka uvrnuta mašta ili realnost. Iz misli me je izbacio poznati glas...