Tragom senki

9. Poglavlje

- Vidi, vidi ko je odlučio da napusti svoju mračnu rupu - rekao je.

Trgla sam se i odskočila u stranu. Na vratima je stajao Džejms, skrštenih ruku naslonjen na okvir vrata. Bio je obučen u belu košulju i crne pantalone. U ruci je držao isti onaj mali nož koji je vrteo kada je bio nervozan. Nije skretao pogled sa njega, kao da ga je nož hipnotisao.

- Isuse - vrusnula sam.

- Poprilično sam siguran da on ne postoji. A ako postoji, oboje nas mrzi - odvratio je hladno. Zatim se nasmejao.

- Kako ste vi ljudi smesni. Plaše vas takve sitnice. Uopšte niste svesni prave opasnosti ovog sveta. Živite u izolaciji od sveta a ubedjeni ste da ga posedujete - govorio je ogorceno sa prizvukom ciste mrznje.

Da li me je mrzeo? Ne znam. Sta sam mu ja uopste uradila? Bio je fin u početku.

- Mi ljudi se ne šunjamo i ne pratimo druge ljude i ne plašimo ih. Šta radiš ovde kad si već tako loše volje?

- Čuo sam korake. Shvatio sam da si ti i odlučio da vidim sta smeraš - idalje je gledao u svoj mali džepni nož.

- Pa uhvatio si me. Išla sam da pijem vode. Sad me izvini, volela bih da se vratim u gostinjsku sobu - rekla sam pokušavajući da ga se otresem.

Kada sam stigla do vrata podigao je ruku i stavio ispred mene toliko da mi prepreči izlaz iz kuhinje. Uzdahnuo je.

- Sutra treba da idete.

Imala sam osećaj da ce kad-tad neko reći da odemo, ali on? On koji nas je doveo sad nas tera?

- Šta ovo treba da znači? Doveli ste nas ovde, ispričali nam sve ono, a sada kazete da odemo? Nemamo dom. Nemamo ništa više - nesvesno sam povisili glas.

- Ne želim vas dvoje ovde - prekinuo me je odsecno.

- Divno Džejmse - rekla sam sarkastično.

Pokušavala sam da održim hladnoću u glasu ali mi je par puta zadrhtao. Pokušavala sam da shvatim šta nije u redu. Šta sam mu uradila da nas mrzi? Da li je Danijel nesto rekao?

- Koliko me iritiraš - zarežao je- voleo bih da nisam spasao tebe i tvog malog prijatelja. Samo si mi teret.

Voleo bih da nisam spasao tebe i tvog malog prijatelja. Samo si mi teret. Samo te reci su mi se vrtele po glavi. Pogodile su me kao nož. Na trenutak kao da je bila izgubljena u vremenu i prostoru. U daljini sam čula glas...

- Šta? Ostala si bez teksta? Ništa mi nećeš reći? - zvučao je kao da zeli da me povredi ali u očima mu se videlo nesto sto je odudaralo od sve te predstave.

Ali to nisam gotovo ni primećivala. Teret. To sam bila. Ruka je drhtala i poletela ka njegovom licu. Pogledao me je iznenadjeno nesvestan da sam ja to uradila. Ošamarila dam ga i nisam žalila.

- Znas šta Džejmse? Možda bih trebala da te odmah rešim tog tereta! - odgovorila sam sa glasom punim očaja.

Gurnula sam njegovu ruku i prošla kroz vrata, ostavljajuci ga sa ukočenim izrazom lica i pogledom prikovanim za pod. Zašto me je ovo toliko povredilo? Zašto sam dozvolila sebi da me on povredi? Žurila sam da se sklonim iz glavnog hodnika. Skrenula sam u manji gde je bila moja soba. Više nisam imala snage. Samo sam sela na pod i naslonila glavu na zid. Prisetila sam se nekih stvari koje sam najvise želela da zaboravim. Kuće. Čekanja. Sve to mi se vrtelo po umu i pravilo još veće probleme. Celo telo me je bolelo i želela sam samo da zaplačem. To sam i uradila. Pustila sam da se štit koji sam brizljivo gradila sve ove godine sruči i pustila sam bujicu iz sebe. Osećala sam kako se sve oko mene trese. Kao da svet nestaje ostavljajući me samu u tami.

- Beka? Beka sta je bilo? Rebeka? - čula sam glas i osetila ruke koje me drže za ramena.

Pogledala sam i ispred sebe videla Anabelu. Puštena kosa joj je sezala do struka. Imala je pidžamu crne boje. Nisam htela da progovorim išta.

- Rebeka, molim te, uništićeš kuću - govorila je i njen glas mi je zujao u glavi.

Prozor koji je bilo blizu nas se raspršio u hiljadu sitnih komadića koji su izrešetali zavese. Vaza je pukla, a luster je počeo da se raspada.

O moj bože šta to radim?

Ustala sam ostavivši Anabelu iza sebe i istrčala iz kuće. Trčala sam ko zna koliko dok nisam utrčala u šumu. Dok sam prolazila kroz omanje ulice automobili su se pomerali, a i drveće.

Ja ovo radim. Ja. Dešava se.

Dugo sam trčala kroz šumu. Morala sam da se sakrijem na mesto gde neću povrediti nikoga.

Sve je počelo da mi se muti i glava me je bolela. Saplela sam se na granu i pala na zemlju. Osetila sam blagi udar i nemoćna da ustanem nestala sam u tami.