Tragom senki

4. Poglavlje

- Krenimo - rekao je i pružio mi ruku.

Ignorisala sam njegovu ruku i prošla sam pored njega kao pored duha. U jednom trenutku mi se činilo da se namrštio, ali kada sam ga ponovo pogledala izgledao je potpuno opušteno. Verovatno sam samo umislila.

Pratili smo ih kroz tunel. Ubrzo smo izašli iz tunela. Stavila sam ruku u džep od farmerica. Moj mobilni nije bio tamo. Proverila sam ranac ali ni tamo ga nije bilo.

- Sranje - rekla sam sebi u bradu.

Džejms je to čuo i okrenuo se.

- Da li je sve u redu? - upitao je ravnodušno.

- Izgubila sam telefon - uzdahnula sam.

Nisam imala pojma koliko je sati. Pitala sam momke da li znaju ali ni jedan nije imao mobilni kod sebe. Danijel takodje.

Odlučila sam da pridjem i upitam nekog. Videla sam sebi jednu poznatu ženu i prišla sam joj.

- Teta Stefani? - pozvala sam je.

Nije se okrenula. To je bilo čudno. Prišla sam joj bliže tako da sam stajala tačno ispred nje.

- Teta Stefani? - ponovila sam.

Nije bilo odgovora. Ona čak nije ni gledala u mene. Izgledala je kao da gleda tačno kroz mene. Kao da sam duh. Mahnula sam par puta rukom tik ispred njenog lica. Ništa.

Čula sam kako se Džejms iza smeje i dobila sam iznenadnu želju da ga ošamarim.

- Ne može da te vidi niti čuje. Niko ko nije jedan od naših više ne može da te vidi - rekao je Mark i udario je Džejmsa u rebra ne bi li ovaj prestao da se smeje.

- Zašto? Ranije je mogla šta je sada drugačije? - očajnički sam upitala.

- Sada znaš šta si - rekao je mirno.

- Kako to išta menja? - prasnula sam.

- Kada neko od naših sazna šta je, on odmah postane nevidljiv za obične ljude. Ti znaš šta si. A sada, kada znamo da ni jednog od vas ne vide, potvrdjeno je da ste jedni od nas - nastavio je mirnim glasom.

- Ali zašto mi nemamo...moći? - pokušavala sam da nadjem pravu reč.

- Sposobnosti. Naša vrsta ih tako zove - ubacio se Džejms - vi još niste otkrili svoje. Samo je pitanje vremena.

- Znači vi ste nešto kao x-ljudi jel' tako? - pitao je Danijel na šta je ovog puta Mark prasnuo u smeh.

- To ne postoji. To ne čista budalaština koju je napravio Marvel - zakikotao se Džejms.

Danijelu je krv jurnula u lice. Nešto od besa a nešto od sramote. Spustio je glavu dole, pogledom prikovanim za tlo.

Ostatak pešačenja smo proveli u neprijatnoj tišini. Par puta bi Džejms i Mark razmenili poglede i par reči, potpuno ne razumljivo. Valjda su u pitanju bile neke njihove šifre.

Danijel i ja smo ih pratili bez pogovora. Već smo bili izašli iz grada i našli smo se ispred jedne ogromne kuće. Izgledala je kao da će se srušiti svake sekunde. Stala sam ispred. Nije izgledala kao moja i mamina kuća. Bila je mnogo veća i starija. I ako je izgledala oronula, nešto oko nje mi je oduzimalo dah. Kuća je nekako bedan opis za ovo mesto. Nešto kao omanji oronuli dvor. Kapija je bila svega nekoliko metara udaljena i na njoj je bila tabla na kojoj je pisalo "gradilište".

- Ovo ovde - pokazao je i kucnuo prstom po tabli - je tu da deca ne bi upadala na posed.

Nisam sigurna da li mi je pročitao misli, a i nisam imala želje da razmišljam sada o tome.

Ušli smo u dvorište i Mark je počeo nešto da traži po džepovima. Posle kraćeg vremena je izvukao mali srebrni ključ i gurnuo ga u bravu. Čulo se "škljoc" i vrata su se sama od sebe otvorila.

-Dobrodošli u naš dom - svečano je dodao.

Kuća je izgledala veličanstveno iznutra. Spolja oronula dok je unutra izgledala predivno. Nije bilo moderno, izgledala je više kao kuće sa samog početka 1880-ih godina.

Zidovi su bili crni, sa iscrtanik belim linijama nalik na pukotine dok su lampe sijale sa zidova. Pod je bio prekriven belo-sivim tepihom nalikom na stazu. Kada smo stigli do sredine hodnika, tu je sa zida visio ogroman kristalni luster.

- Rebeka - rekao je Džejms prekinuvši moje divljenje - dodji da tebi i tvom prijatelju nadjemo sobe.

Bez pogovora sam pošla za njim. Lampe sa zidova su zamenile slike. U jednom trenutku zastala sam kako bih videla jednu veliku sliku. Bilu su naslikani pretpostavljam bračni par. Pored njih je stajao niski dečak zlatne kose, a muškarac je držao bebu zlatkaste kose. Muškarcy su sede več izbijale, a ženina smedja kosa je izgledala božanstveno oslikana. Džejms je prišao slici.

- Ovo ovde je Mark - pokazao je prstom ka starijem dečaku, a zatim je pomerio isti ka bebi - ovo sam ja.

- Oh. To su ti roditelji - ukapirala sam naglas.
Pogledala sam ga i nisam videla onog ravnodušnog momka iz tunela. Oči su mu bile ispunjene tugom. Nije to bilo ono nasmejano dete, život ga je verovatno promenio. Pre nego što sam i stigla bilo šta da kažem, Danijel je prekinuo tišinu kaskanjem i kukanjem kako bi trebali da nastavimo. To smo i učinili.

Hvala svima! Uživajte u nastavcima!🥰💕